Foto: Vojkan RistićBorisav Stanković je u školu pošao kao da je rođen 1874, potom se kao godine njegovog dolaska na svet pominju 1875. i 1876.
Na insistiranje kafanskih prijatelja, on je početkom prošlog veka pokušao da odredi tačan datum i to na osnovu svedočenja njegove babe Zlate, koja je već bila pokojna. Na osnovu njenih reči da je rođen ‘u sredu sredoposne nedelje’, jedan vranjski pop i jedan rođak su na ‘pashalni način’ izračunali tačan datum i predali su mu hartiju sa tim računom, kojim je on, praveći cirkus po kafanama, zbunjivao društvo sve dok ga nije izgubio. Zbog te njegove nonšalancije i neozbiljnosti, Skerlić i Pavle Popović ne pominju godinu rođenja. Cenim da je do kraja života namerno kritičarima, iz svog bunta, uskraćivao taj podatak, odnosno unosio zabunu pominjanjem različitih godina, ali mu svakako nije ni bilo važno – tumači za Danas vranjski književnik Zoran S. Nikolić jednu zanimljivu, neobičnu činjenicu povodom, kako se to ipak uzima u književnoj istoriji, 145 godina od rođenja ovog začetnika moderne u srpskoj književnosti, pisca Vranja i karasevdaha.
Profesor univerziteta i književnik Mihajlo Pantić na još jednu godišnjicu rođenja autora „Koštane“, „Nečiste krvi“, „Gazda Mladena“ pravi zanimljivu paralelu: „Mada zbog jezičke patine i arhaizovano-patetičnog stila književno delo Borislava Stankovića današnjem čitaocu – izloženom kakofoniji medijski površnog, ispražnjenog svakodnevnog govora – na prvi pogled možda izgleda i ‘sporo’ i staromodno, ono je, iz ma kog ugla da se gleda, jedna od ključnih karika u lancu srpske pripovedne tradicije. Ili, jednostavnije rečeno, ono je naročita vrsta mosta između realizma 19. veka i otvaranja modernističkog narativnog horizonta koje je obeležilo prve decenije prošlog stoleća. U duhu konzervativan, melanholično okrenut ostacima urušenog starog sveta na razmeđu epoha, Stanković je i danas nimalo iznenađujuće moderan u poniranju u dubine i enigmatičnost ljudske podsvesti i nagona koji teže da se realizuju uprkos društvenim tabuima najrazličitijeg porekla.“
– Tako odavno u srpskoj književnoj istoriografiji, kao i u našim danima među čitaocima koji prednost daju kanonskim delima tradicije, a ne marketinški izvikanim naslovima od kojih je svaki drugi „bestseler“, vlada saglasnost u oceni da su Stankovićeve pripovetke, romani, a na poseban način i stalno igrane i iznova režirane drame, nezaobilazni deo centralnog toka nacionalne književnosti koji je na poseban način produžio i produbio niko drugi nego Ivo Andrić. Ukratko, danas se, pogledom unazad, iz perspektive mnogih važnih ostvarenja koja su u međuvremenu izrasla iz „stare škole“, možda jasnije nego u Stankovićevo vreme zapaža da je u njegovom delu maestralno stopljena energija autodestruktivnosti patrijarhalnog sveta i jezoviti, u nerešenom erotizmu i moralnom bezizlazu (apsurdu) začet osećaj individualnosti modernih vremena – navodi Pantić za Danas.
Očekivani elan koji je inicirala sloboda 1918. nije preplavio pisca. Ugušen je u njemu, mnogi smatraju, ali ne mora tako biti, napadom „Politike“ zbog pisanja za okupatorske „Beogradske novine“, iako je pisao kao zarobljenik, iako se u istim novinama javljaju i imena Isidore Sekulić, Svetozara Ćorovića, pa i Branislava Nušića, Borinog kuma, na koga se sumnjalo da je pokrenuo napade zbog zavisti što „Koštana“ doživljava veliki uspeh na prvoj poratnoj turneji i što autoru donosi novac.
– Stanković je bio mnogo povređen kada je shvatio da ga prijatelji, koji ga dobro poznaju, izbegavaju. Ubuduće će i on njih dosledno izbegavati, a družiće se sa mlađim i kreativnijim književnicima – sa Vinaverom, Draincem, Ujevićem, Kovačevićem… – ispričao je još za Danas Zoran S. Nikolić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
