„Prepakovanom kovertom“ do prvenca

Kraj 2006. godine biće nešto što će mlada beogradska spisateljica Tamara Lujak svakako dugo pamtiti. Sredinom decembra, u razmaku od samo par sati, saznala je da je pobedila na dva konkursa – za kratku priču na konkursu udruženja građana Fanovi naučne fantastike „Sci&Fi“, kao i za kratku priču na zrenjaninskom konkursu „Sva lepota sveta“. Konačno, kao šlag na torti, par dana pre dolaska Nove godine, Tamari Lujak je obajvljena zbirka bajki „Vilina planina“. Ako se kaže da joj je samo nekoliko meseci ranije, u vreme održavanja Beogradskog sajma knjiga, dodeljena povelja za uspešno učestvovanje na književnom konkursu „Kraljevskog kluba Karađorđević“ za aforizam, a potom je osvojila i treće mesto na još jednom konkursu u Zrenjaninu, onda se definitivno može reći da je 2006. bila uspešna na spisateljskom planu.

„Vilina planina“ sa 11 bajki

U „Vilinoj planini“ predstavljeno je jedanaest bajki, a osim one po kojoj knjiga nosi naziv, tu su još i „Četvoroprsti“, „Dubrava“, „Zavet“, „Zorilo“, „Tandarić-Mandarić“, „Ruža vetrova“, „Mojre“, „Mali beli Zec“, „Mazar“ i „Gospa od Škrpjela“.

Šta piscu donose pobede na konkursu?

Pisac, urednik, prevodilac

Tamara Lujak (1976), pored pisanja priča, bavi se prevođenjem (prevela je sedam knjiga) i uredničkim poslom. Urednik je časopisa Naš trag, urednik internet časopisa Prozaonline i internet stranice Serbian Café, urednik književne rubrike internet časopisa Helly Cherry. Aforizme je objavljivala u časopisu Naš trag, a dosad joj je oko pedeset kratkih priča objavljeno u časopisima Galaksija, Politikin zabavnik, Naš trag, Orbis, Znak sagite, Signal, Ulaznica, Blic zabave, Trash, Beogradski književni glasnik i na brojnim internet stranicama. Njeni radovi su, takođe, objavljeni u zbirci priča Nova srpska SF i OFF priča (1999) i zbornicima Najkraće priče 2004 (2005), Vrata moje priče (2005), Najkraće priče 2005 (2006) i Alisa u zemlji priča (2006). Prevođena je na poljski.

– Ne donose pare, to je sigurno. Materijalne nagrade su umetničke slike, knjige. Ono što je najbitnije jeste samopouzdanje koje stičeš. I sama odluka da se ide na konkurs nema veze sa nagradom. Meni je konkurs mogućnost da se proverim, da vidim svoj kvalitet. Prioritet nikada nije bio osvajanje nagrade, nego prolaz, jer to je merilo koliko je priča dobra, odnosno, kvalitetna. Jasno je da godi kada uz to osvojiš i neku nagradu.
Koliko verujete žirijima? Da li ste, naime, priču koja nije dobro prošla na jednom poslali na drugi konkurs i prošli bolje?
– Jesam, doduše ne sa pričom nego sa zbirkom „Vilina planina“. Poslala sam je u Novi Sad u Maticu srpsku, gde nije prošla. Onda sam, u roku od dva dana, pronašla konkurs „Branko Miljković“, i donela odluku da zbirku pošaljem tamo. Priče sam samo prepakovala iz jedne u drugu kovertu, iz one koja mi se vratila iz Novog Sada u novu. Mesec dana kasnije, javili su mi da sam prošla i da će zbirka biti objavljena.
Pišete horor priče, ali i bajke. Gde se bolje snalazite? Da li ponekad spajate horor i bajku?
– Mislim da mi stilski najbolje leže bajke, odnosno fantatsika i horor. U naučnoj fantastici nemam prostora da se razmašem i da mi rečenica bude duža ili jača, već jednostavno vidim da samo izlažem činjenice ili opisujem neki svet. S druge strane, prvo što sam žanrovski pisala bio je horor i tu sam sebi dozvolila da razvijem rečenicu, zato mi on leži. Tokom bombardovanja (1999) prešla sam na fantastiku i shvatila da se tu dobro snalazim. Spajanje horora i bajke – to me svi pitaju, tipa „zar nema mrtvih u bajkama“, ali ništa od toga.
Kako je nastala konkretna zbirka bajki?
– Priče u knjizi su nastajale od 1999. do 2001, ali su rađene i dorađivane sve do prošle godine. Sedam godina sam radila na njima, i nisam odmah došla na ideje da ih objedinim, već se to rodilo naknadnim iščitavanjem i doradom. Sve moje priče na početku su bile dugačke stranu, stranu i po… Tek sam kasnije shvatila da imaju dodirnih tačaka i krenula da ih proširujem i objedinjujem.
Sledeća knjiga? Roman ili zbirka priča ponovo?
– Ne razmišljam o dužoj formi. Ako se desi – što sigurno neće biti skoro, eto nove zbirke priča sa sličnom temom kao u „Vilinoj planini“. Zapravo, varijacija na temu. Osnovna ideja je da bude 11 priča, malo drugačije organizovanih i da imaju neku zajedničku temu koja bi bila vodilja. U ovoj zbirci to nije baš slučaj, kao što planiram za sledeću.
Pored pisanja bavite se intenzivno i uredničkim radom. To je veliko angažovanje koje sigurno utiče na pisanje?