"Prosvetli tamu" u Velikoj Hoči

… srednjovekovnog srpskog mesta u Metohiji, nadomak Orahovca, poznatog ne samo po prvom srpskom vinogradu, koji u njemu u 12. veku zasadio veliki župan Stefan Nemanja i čuvenom vinu, nego i kao jednoj od srpskih enklava sa najsurovijim uslovima života posle uvođenja protektorata UN u južnu srpsku pokrajinu. Postavku čini 12 fotografija velikog formata metar i po sa metar i po na kojima su portreti stanovnika Velike Hoče svih uzrasta. Svi drže upaljenu belu sveću, uz čiji plamen je trebalo da zamisle želju i, ako žele, otkriju je glasno.

Izložbu prati originalna muzika poznatog italijanskog kompozitora, tekstopisca, muzičara i jednog od rodonačelnika italijanskog panka Đovanija Linda Feretija, inspirisana njegovim hitom Anarela, u koju su utkani glasovi Hočanaca koji tiho, na ivici šapata izgovaraju svoje želje i nade za budućnost. Ova postavka je deo kulturno-solidarnog projekta italijanskog udruženja „Prijatelji manastira Visoki Dečani“ (Amici di Dečani), do sada je gostovala u sedam italijanskih gradova, samo u Lodiju kod Milana na Festivalu etičke fotografije u oktobru je videlo više hiljada posetilaca, o njoj je pisala torinska štampa… U Etnografskom muzeju javno predstavljanje ove izložbe najavljuju za 12. januar, dva dana pre njenog zatvaranja.

Federika Troizi, rodom je iz Ređa Emilije, fotografijom se bavi dvadesetak godina. Posebno je zainteresovana za društvene teme i istražuje različite nivoe komunikacije kako bi istakla važnost principa, koji čine njenu poetiku, pre svega dubinu ljudskog iskustva nezavisno od konteksta. U radu kombinuje foto aparat i kameru, a bavi se i kratkometražnim filmom. U Veliku Hoču došla je u leto 2016. zahvaljujući prijateljima, koji su kao volonteri učestvovali u kampu „Igre u Hoči“, koji se već nekoliko godina organizuje za decu u ovoj enklavi.

„Proživela sam jedno iskustvo. Izuzetno, intezivno, dirljivo, otkrivajuće. Upoznala sam stanovnike Velike Hoče, čiju priču nisam poznavala. Ljude zatvorene u srpskoj enklavi na Kosovu. Ali, šta je to enkleva? Ovo je bilo prvo pitanje koje sam postavila Moniki Belei, kad me je pozvala da učestvujem u „Igrama u Hoči“. Drugo pitanje bilo je: „Kakve su to igre?“ Ona mi je rekla da iz Velike Hoče ljudi ne mogu da izađu, pa putuju, da se suoče sa svetom, tako da Udruženje „Prijatelji Dečana“ promoviše „Igre u Hoči“ kao inicijativu po principu kad oni već ne mogu da izlaze malo sveta može njima da dođe u goste. Na jednom zidu u celu stoji citat: „Lepota će promeniti svet“ i tokom avgusta celo selo oživi, zavrvi od volontera – gostiju koji donesu igre, muziku, cirkus, večere, ples, predstave, prijateljstva i slušanja jedni drugih. To je tih 30 dana života, reklo bi se normalnog i dana praznovanja nasuprot onih 11 meseci izolacije“, piše Federika Troizi o svom prvom susretu sa Velkom Hočom.

Prema rečima kustosa izložbe Jasmine Andonović, fotografije koje su se našle najpre u istoimenoj knjizi, a potom i na izložbi „Prosvetli tamu“ nastale su tokom drugog autorkinog boravka u Velikoj Hoči, u koju se vratla u oktobru 2016. godine. Sama Federika Troizi na elektronskoj prezentaciji projekta objašnjava da je zahvaljujući „stvaranju mosta između nje i onih drugačijih životnih stvarnosti, ušla skrivene dimenzije“ i da je „zahvalni svedok, koji je svoju propusnicu našao preko objektiva foto aparata“.

Knjiga „Prosvetli tamu“ u kojoj je 21 portret „bez naglaska na vreme, životnu dob, pol, konkretan prostor – samo prikaz duše dok čini iskorak u odnosu na jezičke, kulturološke, etničke barijere“, ima 216 strana i pokušava da odgovori, kako napominje autorka „kako u Evropi trećeg milenijuma može još uvek postojati aparthejd i šta znači živeti u enklavi na manje od dva sata leta od Milana ili Rima“. Uvod u knjigu napisao je Alesandro Gori, a u njoj su i stihovi Đovanija Linda Feretija i tekst monaha Benedikta, generalnog sekretara „Društva prijatelja manastira Visoki Dečani“, koji je ključni čovek celog ovog projekta.

– Otac Benedikt i Federika Troizi odluči su se za fotografije velikog formata da bi vratiti dostojanstvo portretu, što se pokazalo kao ispravno. Pratila sam izložbu po Italiji, gde je privukla veliko interesovanje bez ikakvih predrasuda prema Srbima sa Kosova. Posle svih gostovanja, čiji je cilj rušenje barijera, ove fotografije velikog formata biće vraćene tamo gde su i nastale – u Veliku Hoču, objašnjava za Danas Jasna Andonović.

Italijan u Dragancu

Monah Benedikt takođe je Italijan. U svetu Frančesko Skarfija rodom sa Sicilije, iz Sirakuze, pravoslavlje je primio u manastiru Visoki Dečani u kom je zamonašen početkom novembra 2016. godine. Sabrat je manastira Draganac i puno radi na širenju istine o životu Srba na Kosovu i Metohiji. Osim što je bdio nad ovom knjigom i izložbom, njegova zasluga je i to što je Đovani Lindo Fereti pristao da izađe iz dobrovoljne umetničke izolacije, za šta mu nije mnogo trebalo kad je video fotografije iz Velike Hoče iz objektiva Federike Troizi. „Portreti onih osoba, za koje su Zapad, NATO, diplomatija, želeli da budu samo preostali i minimalnog broja, onih koji su predodređeni na zaboravljanje, na ne-sećanje ljudi i istorije, postali su sada gigantski, i gledaju nas, isterujući konačno svaki vid zaborava“, navodi otac Benedikt u knjizi „Prosvetli tamu“.