PROZULJAK

Biti beznačajan, neznalica, ambiciozan i kompromiser nije nešto što bi u bilo kojoj kulturi, pa ni u kulturi Srbije, bilo retko ili teško prepoznatljivo. Opravdano pitanje zašto bi se čovek time uopšte bavio, gubi važnost u meri u kojoj je položaj, uticaj, odnosno moć takve osobe veća. Stoga ima smisla postaviti Mihajla Pantića u centar pozornosti, jer možda bolje od ikoga drugoga, čak više i od Aleksandra Jerkova, otelotvoruje „snalaženje“ koje u kulturi Srbije predstavlja najvažniji narativni deo uspešnoga curriculum vitae. Moje lično iskustvo s Mihajlom Pantićem, kome sam kao kolegi-početniku dobro pomogla misleći da vredi investirati u sticanje znanja i širenje vidika, završilo se predvidljivo: pošto je preda mnom glasao za moje izbacivanje iz Instituta za književnost i umetnost posle grotesknoga političkoga procesa pre, i posle unutarnjega, još grotesknijega mini-staljinističkoga rituala, istoga dana je drugome kolegi potvrdio da je – glasao za mene. Sve se to dogodilo pre zaista davnih 18 godina i tada je već bilo više zabavno nego žalosno. U svakom slučaju, od te tačke nema govora ni o osveti, ni o zamerki: ostaje profesionalni interes za veoma zanimljiv i u svojoj vrsti izuzetan primerak. Moje „terensko“ iskustvo ovde samo doprinosi uverljivosti antropološke analize.
Kada sam posle tri godine odsustva ponovo došla u Beograd, 1994. godine, našla sam dve slike koje su potvrdile moju otpornost na virus nostalgije: u trećoj hali Sajma knjiga, kod koje sam zaustavila taksistu jer sam tu uvek počinjala obilazak (nezavisni i mali izdavači), našla sam pustoš i dva potpuno neuplašena pacova; iste večeri na televiziji sam videla Mihajla Pantića kako intervjuiše, tihim i pobožnim glasom, neudobno složen na šamlicu i okružen kokošima, trenutno istaknutog proroka srpstva, u njegovom šumadijskom dvorištu. Kulturno-antropološka zanimljivost Mihajla Pantića počinje u tom specifičnom odnosu prema vladajućem nacionalističkom diskursu: on legitimiše lažne nacionalne vrednosti, odnosno uozbiljuje lupetanja.
No, počnimo od dokumentarnog aspekta: Mihajlo Pantić ne objavljuje ozbiljne knjige iz teorije, kritike, ili istorije književnosti. Razlozi su razumljivi: ne zna strane jezike, ne čita teoriju, a kritika mu je sredstvo stvaranja lokalnih mreža moći. Titula i status u kontekstu Srbije 90-ih godina savršeno odgovaraju takvom tipu aktivnosti. Knjige Mihajla Pantića su pre svega antologije, kao lokalni prevod moći u kulturi, i prozuljci. Otkriće ovoga hibridnoga žanra diskursa u velikoj meri možemo pripisati upravo Mihajlu Pantiću. U 80-im, on je označavao prilizivanje modnoj i uspešnoj proznoj situaciji Hrvatske i istovremeno uspešno izbegavanje bilo kakvog angažmana, čak i onda kada je svako mogao biti disident. U model je spadalo, i još uvek spada, nekoliko stalnih motiva, koji predstavljaju narativno jezgro: Novi Beograd, košarka, Stivi Vonder/rok, engleski izrazi, a na negativnoj strani neverna ljuba, mačka i feminizam. S time se može napisati dosta pseudo-osterovskih priča. Da bi dopunio skerlićevski kostim na stalnom srpskom karnevalu, Pantić uz to neguje poeziju putem pohvala pesnicima, prozu putem učestvovanja u većini poznatih žirija širom Srbije, kritiku putem trivijalizacije postmodernističke arbitrarnosti. Ovim postupcima Pantić je za sebe obezbedio sopstvenu biračku bazu u kulturi koja će ga sa uzornom učestalošću nazivati naizmenično velikim autorom i velikim kritičarem, a zašto ne i teoretičarem. Ono što najviše zadivljuje jeste simbiotički odnos književnog i kritičkog u Pantićevom prozuljku: prepoznaju se isti motivi, iste sintaktičke konstrukcije, isto odsustvo logike, odnosno zapleta, ista samouverenost nekoga ko ozbiljno veruje da vas je nadmudrio. I ne na kraju, mešavina čežnje za onim što je nedostižni prestiž (puzzle – naslov knjige, bato!) i mržnja prema svemu i svakome ko je dotični prestiž stekao krajnje jednostavnim sredstvima, kao što su čitanje i učenje. Pantić kao autor prozuljaka nije konkurentan na tržištu nacionalističkog ludila, a istovremeno daje potvrdu o kvalitetu takvim autorima. Teško je zamisliti unosniju poziciju. Akademija se smeši još jednom provincijalnom autoritetu, jer je uveliko premašio sve tražene kriterijume. Spomenula sam karneval, koji je ključan u razumevanju antropološkoga tipa: Pantić, naime, uspeva da ostane ozbiljan u najneverovatnijim čvorištima gluposti, laskanja, podmazivanja, ukratko svih vrsta laganja. To je kvalitet koji se, očvrsnuo u socijalističkome konstruisanju kulturnoga prostora, ume ceniti i danas. Reč je o zameni humora, koji ne opstaje bez kritike, zajedničkim znanjem o postignutoj prevari. Pantić, za razliku od Crnčevića, ne namiguje niti mljacka: prirodno, on je profesor univerziteta, i u toj ulozi bolji i od Vladete Jankovića, koga samouverenost ponekad prevari. Sve se ovo može videti u politici tela odnosno u javnome pojavljivanju. Kao dosledni klovn ozbiljnosti, uspešni mangup, Pantić je daleko najubedljiviji. A erotika intelektualnog autoriteta je i te kako moćna: Matija Bećković, u svojim prazničnim priredbama, uvek nastupa u kaputiću koji je kao iz 19. veka, i sa naočarima.
Prozuljak Mihajla Pantića uistinu zaslužuje analitički pristup, već zbog minimalnog obzira prema neznalačkoj budućnosti. Stoga, kao nagoveštaj mogućnih rezultata, navodim samo jedan stav Mihajla Pantića, koji može biti stav još najmanje tri hiljade srpskih kulturnih i političkih zastupnika kolektiva, trivijalan i katastrofalno ignorantski; istorija se ne istražuje, nego se razume kao dato, a dato nam je srpskošću. Ko je drugi, ne razume: