– Ljudi se bave Bogdanovićem, ali je utisak da su to uglavnom lične i sporadične inicijative. U Kulturnom centru Beograda je bila održana izložba „Ukleti Neimar“, postojale su i druge aktivnosti posvećene Bogdanovićevom radu, a mi s Arhitektonskog fakulteta želimo da ih okupimo i podignemo na vidljiviji nivo. Voleli bismo da pokrenemo, motivišemo i ohrabrimo dugoročnije bavljenje Bogdanom Bogdanovićem jer smatramo da je njegovo stvaralaštvo veoma značajno i neobično. Ne samo zbog onoga što je ostavio iza sebe u materijalnom smislu, već zbog procesa stvaranja, načina razmišljanja, sagledavanja značaja kulture. Iako njegovi memorijali možda danas nisu aktuelni, proces stvaranja u kojima su nastajali je veoma važan i iz njega može mnogo da se nauči – skreće pažnju Ljubica Slavković. Ona podseća na široki kulturološki opseg u kome je Bogdanović delovao.

– Bio je arhitekta, dekan, reformator, profesor, graditelj, pisac, političar i u svim ovim oblastima se provlači drugačije mišljenje. Tome je doprinelo Bogdanovićevo široko obrazovanje i talenat. Iz tog drugačijeg načina razmišljanja je uspevao da bude inovator u svemu što je radio – smatra naša sagovornica. Memorijali po kojima je posebno prepoznatljiv u bivšoj Jugoslaviji izgledaju atipično u odnosu na spomeničku arhitekturu posvećenu NOB-u koja je intezivno nicala posle Drugog svetskog rata.

– Na Bogdanovićevim spomenicima nije bilo petokraka i sličnih ideoloških motiva. Oni su oslobođeni političke patetike a opet prepuni univerzalnih simbola ili onih iz drevnih i mitskih civilizacija – konstatuje Slavkovićeva.

Zbog te svoje vanvremenske komponente, ovi spomenici prožimaju posmatrača, čine mu se bliskim i omogućavaju da se s njima emotivno poveže. Bogdanović je za sobom ostavio više od 20 memorijala širom regiona a prvi koji je uradio bio je Spomenik jevrejskim žrtvama fašizma na Jevrejskom groblju u Beogradu u čijoj je neposrednoj blizini položena urna s Bogdanovićevim pepelom. Ljubica Slavković kaže da se njegovi spomenici neprestano drugačije iščitavaju. Tako, neki stručnjaci čuveni Jasenovački cvet vide kao kosmičko drvo, a drugima je zanimljivo što je Bogdanović maštao svoje spomenike i pošto su bili sagrađeni što se da zaključiti iz njegovih crteža. Bio je i pionir pejzažne arhitekture i to se najbolje vidi po spomenicima koje je gotovo uvek gradio u predelu ispunjenom zelenilom.

– Njegovi spomenici su stvarali prostor koji se doživljava i svako je mogao da ima svoj intiman utisak o njima – napominje Ljubica Slavković i dodaje da je Bogdanović bio protivnik svega jednoznačnog pa tako i tumačenja svojih ostvarenja. Prema rečima naše sagovornice, bio je atipičan i kao profesor i dekan Arhitektonskog fakulteta na kome je bio začetnik Nove škole ali i kao gradonačelnik Beograda. Njegovi studenti bi slobodno ulazili u gradsku kuću s rečima „Idemo kod profesora“ a prilikom jedne posete zvanične delegacije Bogdanoviću, koji je tada bio gradonačelnik Beograda, pokvario se taksi pa je izašao i zajedno s taksistom gurao auto ne bi li ga što pre pokrenuo i stigao na vreme. U Malim Popovićima je osnovao seosku školu za filozofiju arhitekture a svi oni koji su imali privilegiju da prođu kroz nju kažu da ih je Bogdanović pre svega naučio da misle na drugačiji način i od njih napravio bolje ljude.

– Iako je stvarao od ranih pedesetih pa sve do smrti 2010, teme koje su zastupljene u Bogdanovićevom opusu su danas i te kako aktuelne pogotovu u urbanizmu – ističe Slavkovićeva. Knjiga „Mali urbanizmi“ iz 1958. koju je napisao bila je antipod velkom urbanizmu diktiranom odozgo. Bogdanović se fokusirao na mali urbanizam, ulični mobilijar i građansku participaciju. Dok je bio gradonačelnik postojala je radionica za popravku grada tako da je Bogdanović bio zapravo prvi koji je motivisao učešće građana u oblikovanju sopstvenog grada, koji je prema njegovom mišljenju neodvojiv od kulture i, u stvari, kulturološki fenomen.

– Jedan od pojmova koje je uveo jeste i urbicid – uništavanje grada. To je uzelo maha naročito početkom devedesetih kada su gradovi uništavani i kada je Bogdanović otišao iz Beograda i preselio se u Beč – kaže Ljubica Slavković. Oko razloga Bogdanovićevog odlaska postoje razne spekulacije budući da je bio izričiti protivnik Miloševićevog režima i da je mu je u to doba država oduzela objekte u Malim Popovićima a sam je iz revolta napustio članstvo SANU. Lični utisak Ljubice Slavković je da je Bogdanović otišao zato što je bio jako povređen osećajući da Beograd kao grad više ne postoji. – I sam je govorio -bolje kulturni poraz nego varvarska pobeda – podseća naša sagovornica.

Prema rečima Ljubice Slavković, urbicid vlada i danas. S tim što se njegovo značenje sada može proširiti budući da ne podrazumeva samo rušenje, nego i građenje. Najplastičniji primer toga je „Beograd na vodi“, zaključuje ona.

Projekat Uvod u celinu podržali su:Austrijski kulturni forum, TRADUKI i Ministarstvo kulture i informisanja.

close
Radionica za popravku grada 1

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.