Odrasli ste u Filadelfiji, studirali klavir kod Bernarda Peiffera, klasično obrazovanog francuskog džez pijaniste. Koliko je važan za pronalaženje vašeg ličnog umetničkog puta bio grad u kome ste odrasli, a koliko je bitan bio vaš profesor?

– Bernard Peiffer je bio moj najvažniji učitelj. Kretao se između klasične muzike i džeza bez ikakvog problema. Ljudi danas pričaju o mešanju žanrova, ali za Bernarda je to bio prirodan plod njegovog iskustva i ličnog stila. Bio je veoma snažan,“fizički“ pijanista, koji je imao i snažan individualan stil, i na mene je uticao tako da razvijem svoj lični glas takođe. Naučio me je da je sve moguće sa instrumentom, kao i da treba vredno da radim. Filadelfija je bila takođe dobar grad za muziku.

Niste samo učili da svirate klasičnu muziku na klaviru – i druge vrste muzike bile su vaša rana inspiracija na tom instrumentu?

– U mojoj porodici se slušalo dosta bluza, džeza, bugi vugija, ritam i bluza, tako da sam kao mala imala priliku da čujem Duke Ellington, Fats Waller, Jelly Roll Morton, Albert Ammons, Meade Luxe Lewis, Fats Domino, James Booker, i mnoge druge. Kod nas se u kući i nije toliko slušala klasična muzika, ali je uvek bilo dobre muzike.

Da li ste shvatili da imate tu – za vas karakterističnu potrebu da se bunite i radite stvari mimo propisanog – dok ste recimo učili striktna pravila sviranja klasične muzike? Da li je svaki proces učenja pravila moguća početna tačka neke buduće pobune?

– Kao pijanisti dosadilo mi je stalno sviranje kompozicija koje je neko drugi napisao, tako da sam počela da pravim svoju sopstvenu muziku. I, tačno je, odlaženje u muzičku školu i učenje puno raznih pravila napamet, navelo me je da poželim da se pobunim. Studiranje klasične muzike bilo je često ograničavajuće, tako da su sjajni bili ti momenti kad sam mogla malo da se odmetnem. Priznajem da nikad nisam volela nikog ko bi mi govorio kako da budem kreativna, tako da je do moje pobune došlo prirodno.

Kad ste se preselili u Los Anđeles tokom osamdesetih, šta vam je bilo najprivlačnije na lokalnoj pank sceni, i zašto ste zapravo i sami počeli da svirate u lokalnim grupama? Koliko je važno bilo ovakvo iskustvo za vaš kasniji rad?

– Scena u Los Anđelesu krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih bila je veoma uzbudljiva. Mada je pank bio najpoznatija vrsta muzike u tom trenutku, bilo je mnogo drugih muzičara koji su eksperimentisali sa slobodnom improvizacijom, elektronskom muzikom i noiseom. To iskustvo je bilo veoma bitno za mene, učinilo me je otvorenijom i spremnom da isprobam razne vrste muzike.

Koliko je različito bilo vaše iskustvo iz Los Anđelesa od iskustva iz Njujorka devedesetih, gde ste se preselili? Koje su glavne razlike između te dve muzičke scene?

– Kad sam se preselila u Njujork, on je devedesetih bio u veoma uzbudljivom periodu. Njujorška scena je bila mnogo razvijenija – mada su mnogi bendovi došli iz Los Anđelesa, oni su izgledali kao divlji miks lude dece, dok su muzičari sa kojima sam radila bili stariji i posvećeniji novoj muzici, bez obzira da li je u pitanju bila improvizovana, klasična, rok, džez muzika, ili, što je najčešće bio slučaj, kombinacija mnogih različitih stilova i žanrova. Njujorška scena je već imala istoriju velikih izvođača i kompozitora, od kojih su mnogi imali jake veze sa Evropom i ponekad Japanom. Visok nivo muziciranja, stvaralaštva i kritičke svesti bio je veliki izazov za mene i naterao me je da naporno radim ne bih li i sama predstavila nešto novo .

John Zorn, njegova muzika, „Radical New Jewish Culture“ festivali i izdavačka kuća Tzadik su veoma važni za vaš umetnički razvoj. Da li biste bili ljubazni da nam objasnite na koji je sve način, i to ne samo kao muzičar, Zorn uticao na vas?

– On je izuzetno mnogo uticao na mene. Zorn radi u okviru mnogo različitih stilova, ali uvek sa veoma snažnim glasom, posvećenošću i dubokim osećajem za istoriju. On je model koga treba gledati kad je reč o beskompromisnosti i praćenju svog ličnog puta. Takođe je stvorio veoma snažnu zajednicu kroz izdavačku kuću Tzadik, a njegova koncertna dvorana – The Stone – dopušta muzičarima da izraze svoju viziju pod uslovima koji su najprijateljskiji mogući za umetnike. Moj prvi važan koncert kad sam se preselila u Njujork bio je upravo na Radical New Jewish Culture festivalu. Ja sam dobar primer srećnog umetnika sa Tzadik etikete. Objavila sam četiri CD za njih: svaki je drugačiji, i svaki demonstrira kako funkcioniše Zornov uticaj na suptilan način – pušta me da uradim ono što hoću, ali je istovremeno i veliki izvor saveta i iskustava.

Neočekivan izvor vašeg muzičkog iskustva su nemuzički izvori zvuka, iz prirode i gradskog okruženja. Da li možete da nam objasnite kada ste prvi put osetili da postoji muzički kvalitet u stvarima koje slučajno čujete šetajući se ulicom?

– Uvek sam slušala mnogo različitih stvari, kao što je šum sa radija, buka mašina i, naravno, muzika. Nikad nisam muziku odvajala kao posebnu kategoriju, to je sve bilo za mene deo zvučnog okruženja. Mene inspirišu zvuci koje pravi čovek na isti način na koji su pesme ptica inspirisale Messiaena. Komad sa mog novog CD „Phantom Shakedown“ koristi zvuke koji su deo mog neposrednog okruženja, uključujući mešalicu za beton koja je bila parkirana ispred mog prozora, kao i pokvareni kratkotalasni radio. Dodala sam klavirsku deonicu da bih mogla da sviram sa ovim veoma „lokalnim“ fragmentima mog zvučnog sveta.

„Shoot the Player Piano“ i video koji prati ovo delo sjajni su primeri kreativnog pristupa starim i zarđalim instrumentima. Kako ste došli do ove uzbudljive ideje i kako se razvijao proces rada sa njima?

– Naručena mi je kompozicija za „video i muziku“. Volim mehaničke instrumente, posebno kad se rashoduju, i imala sam priliku da snimim na video-traku kolekciju koja stoji u muzeju mehaničkih muzičkih instrumenata u Kaliforniji, dok sam predavala na California Institute of the Arts. Na nesreću, instrumenti su bili veoma dobro održavani, te su i stari mehanički klaviri i orkestrioni zvučali kao novi. Morala sam da napravim svoju sopstvenu kreaciju sastavljenu od zvukova pokvarenih mehaničkih klavira, bendžoa, harmonika i violina, koji svi imaju svoje mehaničke parnjake u videu. Pokušavala sam da rekonstruišem iskustvo trčkanja po rasturenom zabavnom parku punom istrošenih mehaničkih klavira, pijanola, sa šakom kovanica u ruci, u naporu da se pokrenu sve mašine odjednom.

Šta može publika na Ring Ring promo festivalskom koncertu u Beogradu sutra u Rexu da očekuje od vas, koju vrstu iskustva ćete podeliti sa nama?

– Izvešćemo EWA7, kompoziciju inspirisanu industrijom, koju menjamo i prilagođavamo za svako izvođenje. Svaki muzičar donosi sa sobom nešto novo. Delo je originalno napisano za izvođenje na određenoj lokaciji u jednoj fabrici u Nemačkoj, ali svaki je koncert jedinstven, zavisi od sale, muzičara i metalnih objekata i instrumenata koji se mogu upotrebiti tokom nastupa. Posle izvođenja EWA7 u Nemačkoj, SAD, Kanadi, Finskoj, Švedskoj, Danskoj i Poljskoj, naučila sam da metal u svakoj od pomenutih zemalja ima drugačiji, vrlo specifičan zvuk. Radujem se slušanju srpskog metala.

Muzika iz svemira

Zašto su vam Sputnjik i sateliti takođe bili inspiracija za jedno delo? Mislite li da ćete raditi još muzike povezane sa svemirom u budućnosti?

– Bila sam očarana pričama o ljudima koji su 1957. išli da smontiraju svoju staru, tešku radio-opremu na prazna, udaljena polja, samo da bi slušali Sputnjik. Fascinirala me je ideja da su ljudi radije sa velikom pažnjom slušali te veoma čudne, apstraktne zvuke sa satelita, i nekako u svom mozgu pokušavali da rastumače ove transmisije, umesto da slušaju ljigave slađušne pop pesme koje su se i u to vreme normalno puštale na radiju. Htela sam da evociram poetsku sliku jedne osobe koja posmatra noćno nebo dok sluša buku sa satelita, te sam unutar kompozicije postavila deonicu solo violine nasuprot pozadini sastavljenoj od statičkog radijskog šuma. Tokom 2012. završila sam još jedno delo koje sparuje solo violinu sa ometanim radio-signalima iz vremena Drugog svetskog rata. Treće delo iz ove serije će doživeti premijeru tokom ove godine u Švedskoj i Japanu, kao završno u ovoj „radijskoj trilogiji“. U njemu ćemo se susresti sa radio-distorzijom i violinom – bučniji, agresivniji kraj za moju fascinaciju radijom i zvukom spoljnjeg svemira.

close
Radujem se slušanju srpskog metala 1

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.