SABORNIK ILI ĆERANIJA

„…tu je Bećko – vođin nećko
(a u stvari moćko-hoćko)…“
Miodrag Stanisavljević, Srpski savet
Pesnik o kome je ovde reč danas je jedna od nacionalnih svetih krava, jedan od velikana naše elitne čaršije i jedna umna glava srpske kulture, ali i politike. Član je upravnog odbora glavnog prestoničkog dnevnog lista, u različitim važnim prilikama možemo ga videti u ulozi držača sveće u crkvi pored premijera V. Koštunice. On je samoizabrani portparol srpskog naroda, pa nezvanični glasnogovornik SPC-a, pa Pi-Ar monarhije, pa besednik, mislilac, nacionalni radenik, narodnjački ideolog, naš Homer, sabornik, državotvorni satiričar, ljubavni pesnik i patriotski bard br. 1, Njegoš br. 2, glavni tumač naše slavne prošlosti, akademik itd. Jednom reči, već dve decenije mirođija u svakoj našoj kao bajagi državotvornoj, a u stvari nacionalističkoj čorbi.
Današnji prorok iz Rovaca i Matija Nacionale, a negdašnji dr Janez Paćuka, u početku je bio humorista, satiričar i zajebant. Međutim, ovaj pesnik se od vremena „događanja naroda“ opredelio za drugačije angažmane i postao rodonačelnik populističke angažovane poezije. Nacija je postala njegova trajna muza i nekakav fetiš. Danas je dostigao zenit svoje slave i društvene moći. Put od lista sa ultra mekom pornografijom do pesama o Bogorodici Trojeručici nije bio toliko dugačak. I tako, mic po mic, pa je naš Sabornik s vrha nacionalističkog književno-političkog Panteona izgurao ostarelog Oca nacije, dedinjskog mudraca, Dobricu Ćosića.
Kad kritičari govore o našem Saborniku pominju drevne i svete reči – simbole kojima počinje i u kojima se završava naša misao. Neki čak tvrde da je ovu poeziju i Sabornikovo recitovanje najbolje slušati stojeći. Kao u crkvi. Valjda se time iskazuje najveće poštovanje vodećem živom geniju naše palanačke skučenosti i parohijalne zatucanosti. On je očigledno narodni prorok, tešitelj, duševni vidar i njemu se narod događa svakog dana. Ali, moram da priznam da volim čučeći da slušam zlatoustog besednika Bećka. Dakle, čučeći kao vukovac (radnik-fizikalac koji traži posao kod Vukovog spomenika u Beogradu) što u mitsko-nebeskom, bećkovićevskom vremenu čeka da dobije neki pos’o, arbajt, šljaku da bi imao čime da prehrani familiju. Ipak, najradije bih poslušao neke od kritičara, Sabornikovih apologeta, pa razmišljam da odem kod folk pevačice, isto tako nacionalne veličine kao naš dragi Bećko, pa da iznajmim uniformu njenog blaženopočivšeg supruga i u toj uniformi, i jedino tako, stojeći u stavu „mirno“, slušam Sabornika kako recituje. Bio bi to kompletan doživljaj savršenog spoja uzvišenog i niskog, trivijalnog i božanskog.
Sad kad sam izabrao položaj iz kojeg je ipak najbolje slušati Bećkovićeve stihove, vreme je i da se posvetim tekstu čuvene poeme „Ćeraćemo se još“. Prvo, kad se kaže ovo „ćeraćemo se“ odmah pomislim na dragog i milog ministra Velju Ilića i njegovu priču da će nagnati američku državnu sekretarku Madlen Olbrajt, a u celoj toj stvari, uz ono sukobljavanje, parničenje, raspravljanje, možda postoji i dimenzija „teranja“ (za životinje se kaže kada bi htele da se pare da su „u teranju“). Doduše, čitanje Sabornikove poeme pričinjava mi velike teškoće. Monotona je i dosadna. Otkad je Bećković postao prorok celog srpskog naciona i jezik njegove poezije se umrtvio, okamenio. Sem toga, stran mi je taj arhaični, patrijarhalni, epski, autoritarni, plemenski, u levibrilovskom smislu primitivni, rudimentarni duh koji i inače izbija gotovo iz svega što Bećković piše ili „besedi“.
Poema „Ćeraćemo se još“ živa je ilustracija onoga što kritičar Mirko Đorđević naziva populističkim manirizmom i našeg barda predstavlja kao „pesnika jedne ontološke omraze i jezičkog kovitljaja“ (Slobodan Blagojević). I u ovoj poemi, kako pesnik Blagojević dobro reče, Bećković je šeret i patetičar, humorist i teolog, konzervator i logotet. Tu je Bećković dijalekatski, pokrajinski pesnik koji okreće leđa univerzalizmu moderne poezije. On svesno hoće da bude lokalan i da pesmom služi Narodu. Pesnikova želja da govori u ime onog kolektivističkog mi, s kojim se u potpunosti poistovećuje, a ne iz svog ja, završava se tužnim porazom poezije kao igre i iskazivanja individualne slobode i neomeđenog stvaralačkog duha. Kroz monotono ponavljanje refrena i gomilanje reči pesnik kao da hoće da opiše stanje konstantnog rata i zakrvljenosti, ali sve to završava kao gomila doskočica i dosetki na temu plemenskog sukobljavanja i mržnji.
Današnjoj Bećkovićevoj pesničkoj ozbiljnosti i kvaziaristokratskoj smrknutosti (zabrinutosti za sudbinu Nacije) najbolje je suprotstavljati rableovsku radosnu igru i karnevalsku razigranost. Ta njegova bajanja i jednolična ponavljanja kao da vape za izlaganjem podsmehu, podsmehu kakvim se i ovaj nekadašnji pesnik-spadalo služio podsmevajući se socijalističkim birokratama i njihovoj gluposti. Ovakvom pesnikovanju koje se pretvara u ideologiju dobro je suprotstavljati se smehotvornom igrom na način plebejske sprdačine (pokazivanja nosa lažnom autoritetu). Gola skarednost najbolje se suprotstavlja opscenosti Bećkovićevog jezika i zapravo ga razobličava, dekonstruiše i razara mu svetačku auru.