I, pitaćete vi, šta sam onda ja – nekadašnji ulični svirač diljem Dojčije i kafanski muzikant po polu & ostrvima bratske nam Grčke – tamo radio? Uživao. I priložio – bez ikakvih kritičarskih pretenzija – skroman doprinos čitanju jedne dobre knjige…

Dakle, Milan Janković je rešio da sjajno pripovedanje iz istoimene nagrađene priče pretoči u roman: da dobar „seks“ – što prava priča uvek jeste – pretvori u „ljubav“, koja uvek preti da se kad-tad svede ili samo na znojavo „jaaa, ih šprice“ ili na prozaičnu dosadu u formi sluzave proze. Ipak, ovaj roman nikako nije od onih zbog kojih bi autoru moglo biti suđeno za masovna ubistva monotonijom; čak i kada vam na početku zasmeta gomila citata, sačekajte da isti dobiju prvo lice jednine erudicije; tek tada će zadovoljstvo biti potpuno.

Međutim, kad god književnost zaćuti, paraliteratura podigne svoj glas; ovo je već peti roman Milana Jankovića, a da prethodna četiri nisu dobili publicitet koji zaista zaslužuju; da nije bilo novog i hrabrog izdavača – kome nije jedini kvalitet samo „dobar naslov“ – naš autor bi ostao poznat društvancetu koje se obično navodi na smrtovnicama u ožalošćenom raspoloženju: dakle „porodici i prijateljima“; i imao bi tu nesreću – koliko god poznanstva bila važna u životu – da lično poznaje sve svoje čitaoce. Poznanstva, rekoh, a ne prijateljstva: davno smo prijateljstvo definisali kao zanat najstariji…

Izbor naratorske pozicije govori da autor nije bio spreman na kompromise; pripovedač u prvom licu nije ni dete – jedan od čestih izbora u savremenoj književnosti, a ni osoba upitne inteligencije i percepcije, iako su neka od remek-dela svetske književnosti napisana upravo u tom ključu: počev od Grasovog „Limenog doboša“, pa sve do „Buke i besa“ Viljema Foknera. Naprotiv, „kasting“ je sveden je na pametnu, talentovanu i dobru devojku čiji je jedini hendikep to što se u pogrešnom trenutku našla na pogrešnom mestu: išavši u posetu svom prijatelju, strada pod bombama NATO-avijacije, bačenih na voz u Grdeličkoj klisuri; za pisca ovih redova koji je imao tu nesreću da tada izgubi neke drage ljude, taj tragični hronotop – most i usred belog dana – ima i lično „uvećanje“ koje je bilo nemoguće izbeći čak i u ovom prikazu. Jer, i danas ne mogu da se odlučim čiji je veći greh: nakaznog sistema koji je dozvolio sebi da ratuje sa celim svetom ili letećih manijaka sa dozvolom za slobodan odstrel jednog civilnog voza.

Elem, naratorka postaje jedna od preživelih „srećnica“ – šta god „sreća“ značila mladoj a nepokretnoj devojci – koja će ostatak života morati da provede vezana za invalidska kolica; pa ipak, Jankovićeva heroina ne pravi moju ličnu grešku osude: budućnost prihvata onakvom kakva zaista jeste, ne ulazeći u moguće kauze i drugačije – šta bi bilo – kad bi bilo – konsekvence. Koliko god se budućnost činila besperspektivnom nekome ko je do juče osvajao najviše planinske vrhove sveta – zagledan u mesečev srp iznad Himalaja, jer samo nebo je granica i ništa manje od toga – toliko joj navodno iščašena pozicija omogućava da svet oko nas vidi mnogo jasnije od ostalih, takođe navodno, normalnih. Naime, glavna junakinja uspeva ono što je uspelo malo kome od nas: da između crne i bele krajnosti prepozna tu važnu milijardu sivih nijansi koje život znače, ali i da nikada – tačnije, skoro nikada, jer i ljudska izdržljivost ima svoje granice – ne podlegne sveopštem sivilu. Pokušaj samoubistva obično znači predaju; bojim se da bi u kontekstu ove knjige – iako ne pristajem na navodnu nadmoć Tanatosa nad Erosom, bar do Sudnjeg dana – „uspešan“ suicid mogao da znači čak i svojevrstan remi sa životom; ne „fifti-fifti“, već ono najnepopularnije „nerešeno“: rezultat zbog koga se više i ne ide s radošću čak ni na stadione, a kamoli u ringove životnih mečeva.

Rekoh, lapo-lapo; da, ali samo u jednoj rundi i na poene jer sudija ne podiže ruku đilkošu koji jače udara: pobeđuje onaj ko može više da istrpi; autor će uspeti da nas – bez suvišnog palamuđenja o „taštini praznine“ et vice versa – dovede do kraja u kome trijumfuje život koji tek treba da se rodi. Pravog oca možemo samo da pretpostavimo, ali zar to nije službena verzija na koju pristajemo već dva milenijuma i kusur godina, slušajući bajku o bezgrešnom začeću? Za pisca i muzičara kome je Džo Satrijani Bog, u pravom smislu te reči, spuštanje „svetog rifa“ – poput duha – na divnu junakinju ovog romana samo je „dežavi“ kojim nas autor nutka; izbor – koliko god Branko Miljković pevao da „ne verovati i dalje osta greh“ – i dalje ostaje samo naš.

A ja predlažem da pročitate ovaj roman u kome čovek sigurno nije kovač svoje sreće, ali zato jeste njen jedini majstor filigranskih slika.