Neuobičajeno brzo i lako prihvatanje ostavki u Ministarstvu kulture, čak i onih ljudi koji su slovili za uspešne menadžere u svojim institucijama, poput Ivana Tasovca na čelu Beogradske filharmonije, uzajamne optužbe za nepostojanje sagovornika u onom drugom, pozivi na entuzijazam kao motivaciju za rad u institucijama kulture, u saopštenjima Ministarstva, ili poruka umetnika da je na mestu ministra kulture potreban kreativac a ne birokrata, suština su trenutnih zbivanja u srpskoj kulturi u tarnziciji. I, ponovo se kao zaključak nameće činjenica da je upravo tranzicija pokretačnesporazuma i sukoba na svim onim nivoima kulture koji podrazumevaju uključenost države, za koje se nažalost još uvek ne nazire pravo rešenje.

Stiče se utisak da su ostavke čelnika i UO nekih od najvažnijih republičkih institucija kulture olako prihvaćene u Ministarstvu kulture, što navodi na pomisao da ova institucija sumnja u stručnost i sposobnost ljudi na tim mestima, u njihovu kompetenciju?

– Ministarstvo kulture ne imenuje, a samim tim i ne razrešava ni direktore niti članove upravnih odbora, to radi Vlada Republike Srbije. Ministarstvo kulture ih prihvata u smislu prosleđivanja dalje, na sednicu Vlade Republike Srbije, gde se o tome odlučuje. Što se tiče toga da li se u pitanje dovodi kompetentnost i stručnost predsednika UO, odnosno, članova UO i direktora, ja ću samo postaviti jedno pitanje – da li smo mi zadovoljni stanjem u kulturi, da li su umetnici i radnici u kulturi zadovoljni tim stanjem? Da li je ovaj saziv Ministarstva kulture došao na zatečeno pristojno stanje u kulturi, ili sa konstatacijom da u svim ovim ustanovama kulture postoji veliki problemi? Šta dobijamo onog momenta kad neki ministar sa svojim timom pokušava da reši probleme u kulturi koji su nagomilani u prethodnom periodu, kada članove UO i direktore poziva na odgovornost za stanje, s obzirom na to da su oni na čelu tih ustanova većgodinama? Pri tom, ne poziva ih na odgovornost u smislu reakcije bilo kojih drugih nadležnih organa nego ih poziva na saradnju, na solidarnost. Onog momenta kada Ministarstvo kulture pročita statut nekom upravniku ustanove kulture, članovima UO, kada oni nakon godinu dana kažu – „Mi sad prvi put čujemo šta je pisalo“, a mi kažemo, „Nema problema, ali sad znate“, oni sutradan podnesu ostavku i kažu – „Mi to nećemo, nama se ne sviđa to da radimo“. Dakle, ne postavlja se pitanje kompetentnosti umetnika. Oni jesu umetnici. Ovde se postavlja pitanje kompetentnosti menadžmenta.

Ivan Tasovac upravo slovi za jednog od, doduše retkih, umetnika na čelu institucije kulture koji je i uspešan menadžer?

– Meni je drago da javnost ima takvu percepciju, ali svaka argumentacija mora da bude zasnovana na određenim činjenicama, na informacijama. Biti dobar menadžer podrazumeva omogućiti svojoj ustanovi dobro poslovanje. I, naravno, prema tome se određuje i visina zarade zaposlenih u toj ustanovi. Ivan Tasovac je smatrao da nakon isteka roka, kada se pravi budžet za kulturu, može da traži povećanje plate od države, pri tome ne želeći da iskoristi mogućnost koju kao dobar menadžer ima, a to je da na osnovu svojih sopstvenih prihoda podigne za 30 odsto platu zaposlenima, zato što on smatra da je lepše, celishodnije da država daje platu. Moje je pitanje, da li to znači da treba da se vratimo u socijalizam, komunizam, da budemo sto posto budžetska firma. Ako je tako, onda to znači da Beogradska filharmonija sve sopstvene prihode, koje obezbeđuje, treba da uplati u budžet Republike Srbije, pa će onda verovatno budžet Republike Srbije moći da poveća Tasovčevu platu sto posto. To je dobar menadžer za mene, a ne to što atraktivno izgleda i što svira na splavovima, i što ima neke zanimljive oglase u novinama… Izvinite, molim vas, ima i Subotica Subotičku filharmoniju, koja je potpuno ozbiljna i potpuno drugačija, sa odličnim menadžerom i ne pravi cirkus od toga.

Jedna istaknuta dramska umetnica nedavno je primetila da ministar kulture treba da bude više kreativac a manje birokrata. Iz Ministarstva, u saopštenjima, stiže poziv čelnicima institucija kulture da svoj rad treba da zasnivaju i na entuzijazmu. Kako to komentarišete?

– Mislim da su pre svega bitni rezultati. Ako poredite prethodne ministre kulture, onda po meni možete da pravite procenu samo na osnovu njihovih rezultata. Na osnovu priče i razgovora ne možete da zaključite da li je neko dobar ministar. Da li nam je to potrebno – priče, razgovori, tapšanje po ramenu, ili su nam potrebni rezultati. Biti birokrata podrazumeva isključivo određene procedure koje postoje u ovom ministarstvu, koje su sada, u ovom momentu, u nekom petom planu. Dakle, konkursi, sredstva za koja konkurišu od mesnih zajednica do nevladinih organizacija, komisije koje se sastaju ovde, donose odluke, te pare idu stihijski. Ustanovama kulture isto, oni samo prepisuju svoje finansijske planove, sto godina jedne te iste, a kada ih sad, u ovom momentu, pitate konkretno, da li znaju gde im je budžet – ne znaju, jer to samo prepisuju i nemaju pojma. Predrag Ejdus nije ni znao da ima pravnike u Narodnom pozorištu, nego je tražio da pravnici iz Ministarstva dolaze kod njega i rade im posao. Ne zna čak ni to, a kamoli da zna za statut, sistematizaciju, za organizaciju rada… Zakon o radu, kako se uopšte rešava pitanje viška zaposlenih, da to ne rešava Ministarstvo kulture nego Ministarstvo za rad i socijalna pitanja itd, on to ništa nije znao. I onog momenta kad mu je rečeno po dvadeseti put i pročitano – čitali smo mu Zakon o radu, on je rekao – „Pa ja to ne mogu, ja podnosim ostavku“.

Vraćam se na kreativnost. Za mene je to kreativnost ministra – što je rezultati rada. Konačno, posle mnogo, mnogo godina, rešava se pitanja ustanova, ali se ono ne može drugačije rešiti nego isključivo u saradnji sa direktorima, odnosno, menadžmentom tih ustanova. Ne možete vi da uđete i da uvedete protektorat. Ne možete da šaljete specijalne izaslanike Ministarstva kulture koji će raditi posao direktora i UO, nego zajedno sa njima. Oni ne mogu da budu opozicija Ministarstvu kulture i kažu – „Ne, mi to hoćemo da radimo kako smo i dosad radili“, a to je – „Dajte pare, dajte pare, a mi ćemo da radimo šta mi hoćemo“. To pitanje je u ovom ministarstvu prvi put pokrenuto. Tako više ne može.

Nadica Momoirov pomenula je ovom prilikom i pitanje decentralizacije kulture, za mnoga prethodna Ministarstva imperativ, poput obnoga da Kartagu treba uništiti, ali i – ništa dalje od toga. Ovaj saziv Ministarstva, smatra ona, uspeo je da to promeni.

– O decentralizaciji kulture se godinama priča. Elaborati, radne grupe čiji su članovi dobijali pare, komisije dobijaju pare, svi dobijaju pare, za šta god da se uhvate, kao da rade i pri tom sastanče i sastanče i samo imamo gomile papira i elaborata na temu decentralizacije kulture, a kad izađete van Beograda, nemate ništa. Nacionalne ustanove koje finansiraju svi građani Republike Srbije nisu mrdnule iz Beograda. Tu i tamo, sporadično neka gostovanja po većim gradovima. Kad su male opštine imale priliku da vide neku predstavu neke nacionalne ustanove? To je sada prvi put urađeno. Sredstva koja je Ministarstvo kulture obezbedilo, prvi put i bez obzira na ovu ekonomsku krizu, u iznosu o jedan posto budžeta za kulturu, najvećim delom namenjena su upravo nacionalnim ustanovama, kroz akciju Srbija u Srbiji. Napravili smo jednu kulturnu mrežu saradnje. Ali, nažalost, o tome se ne piše, to nije tema, tema su ostavke. Znači, nije kultura tema nego su tema Ivan Tasovac, Predrag Ejdus, Svetlana Bojković, Marija Šuput. Toga nema ni u jednoj državi, pa nema ni u Srbiji. To je zamena teza.

I ljudi u Beogradu i ostatku Srbije željni su Narodnog muzeja?

– Narodni muzej zatvoren je od 2001. Od tada se desila samo jedna stvar, a to nije rekonstrukcija nego odliv para – 125 miliona dinara otišlo je u nepovrat. Sada je presečen odliv para, nije zaustavljena rekonstrukcija i ono što mene isto strašno pogađa, to je da su se opet i UO i stručnjaci i javnost zainteresovali kad je presečen odliv para. Od 2001. godine, rekonstrukcija nije započeta. Ona će biti započeta isključivo ukoliko se preseče odliv para. Zato što u budžetu Republike Srbije većodavno nema para za rekonstrukciju Narodnog muzeja koja košta dve i po milijarde dinara. A budžet Republike Srbije i nije jedini izvor za tu rekonstrukciju. Godinama su postojala interesovanja i iz dijaspore i iz mnogih drugih institucija da pomognu rekonstrukciju NM, što odgovorni u NM nisu uopšte hteli da prime kao informaciju. Oni su ih očekivali iz budžeta, od države. Znači da su se promene petog oktobra desile u smislu da hoćemo da se vratimo na vreme Tita. Mi svi hoćemo da se vratimo u komunizam u socijalizam, jednostavno, sto posto država, sto posto budžetske firme, svi ćemo da budemo na teretu države. Pa ne znam gde to može, u kojoj državi, koja je to utopija, daj da odemo da živimo tamo odmah. Ja sam živela u Skandinaviji koja ima najviši standard u svetu, pa ne može da se živi sto posto na teret države, nijedna ustanova, nijedna plata. Kod nas važi još uvek ono – kad dobijam platu. A, plata se ne dobija, plata se zarađuje, ona mora da se odradi da bi je dobili, jel’ tako?

Odložena turneja Beogradske filharmonije

„Trenutna situacija nalaže nam da odložimo planiranu turneju (Beogradske filharmonije) koja se odnosi na koncerte u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj i zemljama Beneluksa, jer zbog neizvesne budućnosti orkestra i njegovog rukovodstva nećemo biti u mogućnosti da ostvarimo naš plan“, piše Mark Valter Hefelin, iz kuće Swissconcert Intrnational, Ivanu Tasovcu, nekadašnjem direktoru Beogradske filharmonije. „Sa žaljenjem smo saznali da ste dali ostavku na mesto direktora Beogradske filharmonije zbog činjenice da vlada nije pokazala spremnost da se poboljša položaj zaposlenih u orkestru“, kaže Hefelin, dodajući da je ovoj kući izuzetno žao „zbog ovakve situacije, s obzirom na činjenicu da se orkestar BF razvio u jedan od najboljih na prostoru bivše Jugoslavije. Svi dirigenti i solisti koji su, kao rezultat naše saradnje, nastupali sa Beogradskom filharmonijom, imali su samo reči hvale za njen kvalitet. Beogradska filharmonija bila je na putu da postane jedna od kulturnih ikona Srbije!“