Starodrevna otmenost modernog sveta

Jednosatni delikatni resital beogradskog pijaniste Aleksandra Serdara, u Kamernoj sali supernovog hotela Splendid u Bečićima, kojim je budvanski festival Grad teatar i s muzičke strane dopunio svoju ekskluzivnu letnju umetničku ponudu, kako izborom imena tako i distingviranošću mesta koncertnih zbivanja, vodio je tešku bitku sa gotovo pa istovremenim nastupom atraktivne reprezentacije Pančić – Luković – Jergović – Nikolaidis na Trgu pjesnika u Starom gradu, kao i prvom reprizom glasovite „Skočiđevojke“ Maje Pelević (režija Kokan Mladenović, izvanredna muzika Irena Popović!) takođe tamo.
No, Serdar je i u tako nepopularnim artističkim okolnostima zadobio komadićak publike za sebe, potencijalno obeskuražene još i orkanskim udarima vetra upravo na šetališnom potezu Budva – Bečići, pa je njegov auditorijum, profiltriran svim pomenutim nepogodama, ispao odista pravi iako malobrojan, što nikako valjda nije narušilo prefinjenost njegove pijanističke potrage preko mnoštva unikatnih baroknih ishodišta.
Započevši odvažno svoje solističko veče sa pola tuceta izabranih Skarlatijevih Sonata (E-dur L23, e-moll L22, f-moll L118, d-moll L266, d-moll L366, C-dur) u kojima samosvojna etikecija u shvatanju stila, sugestivno rukovodi auditivnom dramaturgijom kontrasta i neočekivanih tonskih planova, Aleksandar Serdar nastavlja Bahom (Partita No. 2 c-moll BWV 826, Concerto in d-moll BWV 974 – prema koncertu za obou Benedeta Marćela) kao oličenjem trijumfa samokontrole u permanentnim iskušavanjima sviračke strasti što upravo vraćaju iz same partiture, nagradivši slušalačku pažnju još i poverljivo saopštenim usponom preobraženja svakog klavirskog tona koji se uopšte može nazvati bahovskim.