STVAR PAMETI

Kritički osvrt na film Mike Aleksića Stvar srca
Ako se da suditi po prvom filmu Mike Aleksića Stvar srca, vreme naivnih kvizova je prošlo. Nema više pitanja za tri miliona, pomoći prijatelja, glasa publike. Postoji samo jedno, ultimativno pitanje: O čemu se radi u Stvari srca? Ko da tačan odgovor dobiće i tri miliona i silnu lovu rezervisanu za Egzibicionistu godine u Velikom bratu, a maznuće i onu šargarepu koja stalno mami magarca.
Ako vam gore navedeno zvuči kao sprdnja, sagledajmo to onda iz vizure priče. Reč je o Aleksi, pripadniku specijalnih jedinica koji se vraća sa ratišta i pred vratima stana koji deli sa suprugom Jovanom, sudari se sa neznancem. Nepoznati je, čini se, njen ljubavnik. Ludo ljubomoran, Aleksa sistematski maltretira Jovanu dok je ne otera u duševnu bolnicu. Slede konsultacije vojnika sa svojom sestrom, monahinjom, potraga za neznancem u kojoj mu pomažu pripadnici jedinice, zatim povratak u zavičaj (Zlatibor – ovde verovatno „glumi“ Kosovo) koji Jovanu vodi do duševnog izlečenja, a vojnika do spoznaje da je „ljubavnik“ niko drugi do on sam. Jasnije? No, tek sada počinju problemi.
Možda stvarna poruka ovog filma i nije bitna, možda je u pitanju sklepana larpurlartistička građevina koja se jednim trošnim stubom oslanja na citate Tarkovskog, a drugim na reklamne dokumentarce za naše turističko čudo – Zlatibor. Drugi stub je kudikamo stabilniji. Zlatiborska priroda je predivno prikazana u svim godišnjim dobima i majstor fotografije nema čega da se stidi. Kad ne bi postojali priča, smušena poslastičarka Jovana i muž joj Aleksa-specijalac, Beograd koji uživa u miru, pečeni jagnjići i uskršnja jaja usred rata, pripadnici (para)vojne jedinice koji osvajaju zamagljene pustoši, monahinje koje govore u šiframa pozajmljenim od „sensaija“ borilačkih veština, dakle, kada ne bi postojalo ono što čini reumatičnu kičmu filma – bio bi to divan dokumentarac o prirodnim lepotama Zapadne Srbije. Ovako je to ostvarenje koje nas svojim hirovitim fleš-bekovima i fleš-forvardima bacaka gore-dole, a poruka filma koja na kraju izranja igra se sa zdravim razumom.
Najtačnije tumačenje ovog filma je da je on, ni manje ni više, poziv na odbranu tradicionalnih srpskih vrednosti (TSV). Elem, zaljubljeni par je onaj idealni duet koji se još u detinjstvu zakleo na vernost. Venčali se sa trinaest, stali pred oltar sa osamnaest. Naravno, pred njima je idilična budućnost – iako izbegli, dobili su dvoetažni stan u centru grada, ona pravi slatkiše, a on, k’o pravi mužjak, ratuje. Oboje su Srbi iz dijaspore, prožeti nacionalnim osećanjem, a njihova se ranjava srca mogu isceliti samo ako se vrate na teritoriju s koje su proterani. Reklo bi se, doduše, da njihovi emotivni problemi ne zavise toliko od povratka koliko od neuračunljivosti manje privlačne polovine, izazvane, recimo, teškim ratnim traumama. Avaj, ako očekujete objašnjenje u vidu potresnih slika sa ratišta, grešite. Naša vojska prolazi kroz borbe kao nož kroz sir, neprijatelj protiv kojeg se bore je nevidljiv, a jedino su njegova zlodela, spaljene kuće, očita. Šta se sa srpske strane radilo neprijatelju ne zna se, tek, momci iz jedinice su solidarni sa svojim prevarenim drugom, pravi borci za TSV. Nedostaje samo natpis u trećem planu: Postanite profesionalni vojnik u Vojsci Srbije.
Ali, kakve su to TSV bez crkve? Glavni junak, kao svaki zdravorazumski Srbin, veruje da crkva leči um bolje od stručnjaka i kao nagradu dobija neodređene odgovore od svoje sestre monahinje. Odvodi svoju devojku u zemlju praotaca gde doživljava pravoslavno, mističko i dramaturški misteriozno isceljenje, nejasno koliko i scene njenog ritualnog kupanja. Nameće se činjenica da su se nacionalno „kovarnuli“, što je rezultat mističnih fraza pomešanih sa ritualima starih Slovena, dakle, Vera, Pleme, Duh, Tle, Ona Koja Rađa i Onaj Koji Pravi Decu Te Ubija Tuđu stapaju se u jedno. Idila može da počne.
Ovakvo tumačenje može nekome ličiti na teoriju zavere, ali ako od Aleksića scenaristički i rediteljski nisu dati jasni znaci, ako je delo toliko „otvoreno“ u svojim težnjama prema „umetničkom“ po svaku cenu, onda je svako tumačenje, pa i ovo, potpuno legitimno. Gorčina i lament („Žali Bože materijalnih sredstava bačenih na film!“) malobrojnih filmadžija koji su pogledali Stvar srca nisu bitni zbog filma, već zbog parališuće sile sterilnog jadikovanja. Svi znamo da filmovi u ovoj zemlji nisu za gledanje već za razne vrste pranja i recikliranja, svi znamo da „postoji nešto trulo“ u konkursima Filmskog centra Srbije za nova scenarija, kao i to da su nam godine otete bez izvinjenja, ali to neće rešiti problem.