P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }*Nasumičnim otvaranjem vašeg romana u oči upada specifična poetika, urbana, ali oslobođena uobičajenih stega. Da li je to čuburski duh?

– To je način na koji ja razmišljam, tako govorim. Progovara i Čubura, ali ni Čuburci ponekad ne razumeju liriku skrivenu u psovki, grubom humoru koje stavljam u reči svojih junakinja, zahvaljujući kojima one izlaze, svaka za sebe, kao pobednice u ovoj priči. Razgovor kroz humor je najzdraviji i u porodici jer se tako sve lakše prevazilazi. Vidim da je novim ljudima teško da uhvate naše razgovore, ali najzad shvate.

*Već na koricama knjige očitava se jedna vrsta lokalpatriotizma, ali onako, iz ženskog ugla. Čubura je nadaleko čuvena. Kakva je to čuburska magija?

– Nema tu magije. Ovde je oduvek živela sirotinja, bez ikakvog prestiža. Tu je bio bunar i dolazilo se po vodu. Ja sam odrasla u Baba Višnjinoj, to je Vračar, ali to je najbliži komšiluk. Poseban je to duh, i nekako se prepoznajemo. Nije to tipičan gradski, duh „dvojke“, već baš suprotno. To je ona nevidljiva žica koja te u trenutku spaja sa nekim. To je pesma koju jedan počinje, a drugi završava.

*Roman je istinita priča, vaša lična koju ste odlučili da ispričate donekle inspirisani i borbom protiv nasilja…

– Šest žena, majka i pet kćeri nalaze se u stanu nakon očeve sahrane u stanu u Baba Višnjinoj. Kroz reske šale, međusobna prebacivanja, one se prisećaju detinjstva. Kroz ogroman humor one prolaze zajedno kroz sve što su preživele u životu. Sve prebacuju majci koja astrološkim pojmovnikom objašnjava, opravdava sve očeve postupke… poput onog da kada joj na glavu prosipa princes krofne, ona kaže tranzitirao mu je Mars kroz neki znak. Uvek je odsutna, verovatno je to njen beg od stvarnosti, kao lika u romanu, ali i u stvarnosti. Sestre preživljeni bol sada isijavaju kroz humor jer imaju svaka svoj život, svaka svoj porok i sve ono što takva porodica može da proizvede, svesno ili nesvesno. Sve ono što život sa alkoholičarem donosi. Ideja da takvom čoveku rodiš dete, čini mi se, nije zdravorazumska. Uprkos tome, one su, svaka na svoj način, pobedile.

*Kakav je osećaj za pisca kada se bavi sopstvenim životom na ovakav način?

– Teško je piscu. Teško je sve to staviti na papir. Teško je tih šest žena koje su deo tvog života, ovako razgolititi, ali i domisliti za roman. Osnova priče jeste moj život, i život svih njih, ali postoje momenti koji su, naravno, potpuno domaštani, izmišljeni. Teško je preživeti sve ono što se zaista jeste dogodilo. Svako iščitavanje je novi mali nervni slom zbog kojeg ti iznova želiš da odustaneš. Onda shvatiš, ako si započeo, moraš da ispričaš priču do kraja.

*Pominjali ste da snovi u vašem pisanju imaju važno mesto.

– Da, i to i snovi koje sanjam na javi, ali i oni koje niko od nas ne kontroliše, oni koji dođu kad spavamo. Kao mala sanjala sam da hodam po vodi. Imala sam neprestano utisak da sve što zamislim, poželim, to nekako mora i da bude. Znam da sam se od malena molila svim srcem i snovi su se ostvarivali. Tako sam i odrasla. Bežala sam iz škole u crkvu, ne zbog crkve već zbog molitve. To se ljubavlju prenosi i na ljude oko mene… Praštam jer znam da ljudi kada izgovaraju neke stvari, nisu svesni šta proizvode u čoveku. Ne mogu nekome davati dimenziju koju nema. Inače, ja sam rođena „bez treće dimenzije“. Zapravo, na očnom pregledu svoje kćerke shvatila sam da ja ne vidim dobar deo onih stvari o kojima ona sa doktorom priča. Iako je svet pred mojim očima dvodimenzionalan, u mojoj duši on je nepojmljivo širok, isprepletan i otvoren za mene. Kada dobro činiš drugome, dobro ti se ne vraća jednostavno, već ti otvara nove mogućnosti za nešto dobro.

*Interesantno je kako svog supruga oslovljavate sa „Ćiriću“, kao što je to Vida čitavog života činila sa Crnjanskim.

– Kada sam bila na dodeli nagrade „Miloš Crnjanski“, gledala sam video-snimak sa kojeg se čuje i njegov glas. Počela sam da jecam shvativši da život mog supruga pisca i moj, mogu da se uporede sa Vidinim i Miloševim. I mi takođe, živimo na margini i od nekih sasvim drugih stvari, kao što su bile Vidine lutke. „Sve smo ovo uradili, ali im se nismo prodali, nismo im dali dušu“, čulo se sa snimka i tada sam zaplakala. Poštujem ljude koji se trude, ali malo je onih sa darom i sa žarom stvaranja, pa i čitanja, koji sa ogromnom ljubavlju čine ono što čine. Isidora Sekulić želela je da bude sahranjena kao beskućnik jer je govorila da je sirotinja najveća elita. Zato ja potenciram Čuburu. Onaj kome je život na tacni dat, ne može imati takav talenat.

*Kada pogledamo sudbine naših pisaca stiče se utisak da ljudi nisu ranije bili toliko bolji niti smo mi danas naročito lošiji, samo što se danas sve ono što se skrivalo, nosi na čelu?

– Pisci danas jure za nagradama. Bora Stanković je, kada su mu predstavu najzad stavili u beogradsko pozorište, nakon svega što mu je priređeno, izveo sopstveni performans kako bi iskazao šta misli o svemu i svima. Pronađite sami šta je tačno učinio. Kada je umrla Isidora Sekulić, „javnost“ je najviše želela da sazna da li je bila nevina.

Estetsko-emotivni nokdaun

„Lidija Ćirić je napisala deo koje čitaoca od prve stranice baca u težak estetski i emotivni nokdaun, dozvoljavajući mu samo povremeno da se pridigne na kolena. Roman 'Rekvijem za jedan dan' će bez sumnje staviti ovdašnju puritansku javnost na velika iskušenja, ali će istovremeno hroničarima književnog života kod nas otvoriti važne, dragocene i do sada nepročitane horizonte romaneskne prakse“, piše Saša Radonjić u krtici romana Lidije Jelisavčić Ćirić koji je objavio Solaris.