P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; } No, i u jednom i u drugom slučaju ministar uporno govori o nacionalnim „penzijama“ i time pokazuje da nedovoljno pažljivo čita Zakon, Uredbu o dodeli nacionalnih priznanja i ostala zvanična dokumenta države čiji je činovnik. I budući da se Zakona nije držao kao „pijan plota“, on je 2013. jednostavno stopirao konkurse za ova priznanja i time se direktno ogrešio o važeći Zakon o kulturi.

Vredi podsetiti da se upravo u tim dokumentima nalaze i veoma strogi kriterijumi za sticanje ovih priznanja a o kojima ministar sada govori kao o nesavladivo komplikovanom zadatku. Pa da podsetim šta piše u Uredbi: prvi kriterijum za sticanje posebnog priznanja je „vrhunski umetnički doprinos kulturi RS“, drugi kriterijum su činile „najznačajnije nagrade i priznanja“ a treći „obrazložena ocena vrednosti umetničkog doprinosa koju daje odgovarajuće udruženja“.

To što su pojedine vlade, kao i pojedine komisije, u izvesnom broju slučajeva snižavale ove kriterijume, ne menja suštinu stvari, nego samo govori o deformaciji, degradaciji i politizaciji postupka dodele priznanja.

Ali to što je Tasovac, na RTS-u, služeći se neprimerenom „šalom i komikom“, tvrdio da su nacionalna priznanja deljena tako što su kandidati bili deo klana i/ili neke burazerske družine i da bi članovi Komisije, koji su birali dobitnike priznanja, bolje to uradili da su koristili tombolu, dakle igru na sreću, jer bi tada spisak nagrađenih svakako bio bolji, pogađa sve nosioce ovog priznanja. Tombola bi, dakle, bila pošteniji način da se spreče prevaranti iz burazerskih klanova da haraju i jedni drugima dodeljuju priznanja.

Rekavši da su deo burazerskih klanova, ministar je zapravo rekao da umetnici, ljudi i žene koji se bave kulturom, ništa ne vrede. Time ne samo da je uvredio umetnike i one koji rade u kulturi – nego je uvredio i one koji više nisu živi a nekada su bili nosioci nacionalnih priznanja (među njima i finog gospodina i dobrog glumca Predraga Tasovca). Ministar je uvredio i žive umetnike, njihove izdavače, članove žirija koji su im nekad dodelili neku nagradu, kritičare koji su o delima i autorima pisali, i najzad, njihovu publiku koja ih čita/gleda/sluša i, gle čuda, o njima dobro misle.

Uvredio je Tasovac i istoričare umetnosti i kulturologe, one koji o umetnosti i kulturi pišu, jer je tvrdio da se u umetnosti ne može odrediti šta je dobro, a šta ne. NJemu se čini da je stvar proizvoljna, i da ne postoje parametri kojima se meri vrednost dela kao što su filmovi Slobodana Šijana ili Puriše Đorđevića, uloge Milene Dravić ili Mire Stupice, stihovi LJubivoja Ršumovića, muzika Kornelija Kovača ili Rajka Maksimovića, interpretacija Biserke Cvejić ili Lole Novaković, slike Aleksandra Rafailovića ili Vlade Veličkovića. Šteta je što aktuelnog ministra nisu okrznule nauke o umetnosti, estetika, teorije kulture i umetnosti jer su u njima pitanja vrednosti umetničkog dela davno obrađena.

Ministar je, u šaljivo-ležernom tonu na RTS-u, posle dugog gromkog ćutanja, milionskom auditorijumu saopštio da se na spisku dobitnika priznanja u kulturi našao sve sam bezvredni bašibozluk, ništa bolji od brojeva za tombolu.

P. S. Predlog izmena i dopuna Zakona o kulturi trebalo bi sutra da uđe u skupštinsku raspravu. Njime bi mogla biti ukinuta posebna priznanja o kojima je ovde bilo reči, mogao bi biti ukinut se status ustanova kulture od nacionalnog značaja, mogao bi biti razvlašćen Nacionalni savet za kulturu kao i Upravni odbori ustanova kulture, i centralizovan izbor direktora ustanova, dok bi položaj slobodnih umetnika mogao postati još teži.