Tri laka komada

Za otvaranje 35. beogradskog međunarodnog filmskog festivala – Fest, zadužen je ovogodišnji gost Festa, američki reditelj Bob Rafelson. Poznat kao reditelj nakon čijeg je rimejka „Poštar uvek zvoni dva puta“ Džek Nikolson postao prava zvezda, autor „Pet lakih komada“ i filma „Krv i vino“, takođe sa Nikolsonom u glavnim ulogama, na zabavan i duhovit način predstavio se novinarima juče na drugoj Festovoj konferenciji u Sava centru.

Ulicu u Beogradu nazvati po imenu Nebojše Đukelića

Dugogodišnji urednik filmskog programa RTV Beograd, Nebojša Đukelić (1947-1996) bio je voditelj i autor Hronike Festa, voditelj i autor kultne emisije Pokretne slike, jedan od urednika emisije Moderna vremena TV Zagreb, autor i voditelj kviza o filmu Prvih sto godina, urednik emisija o Jugoslovenskom festivalu tržišnih komunikacija u Portorožu, autor više emisija o šahu Svet šaha, pokretač Festovizije, TV programa Festa, koji je pod pritiskom publike postao Treći kanal RTB. Zbog jedinstvenog doprinosa koji je Nebojša Đukelić dao našoj sredini, mi, njegovi prijatelji, kolege i poštovaoci, pokrenuli smo inicijativu da se njegovim imenom nazove jedna ulica u Beogradu. Đukelić je negovao nove generacije profesionalaca i omogućio afirmaciju mnogih mlađih kolega – Janka Baljka, Dragana Jeličića, Miloša Pavlovića, Tanje Peternek, Biljane Srbljanović, Gorana Terzića, Dinka Tucakovića i drugih. Svi oni su među pokretačima ove inicijative. Među potpisnicima su… ministar kulture Dragan Kojadinović, direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović, direktor Filmskog centra Srbije Đorđe Milićević, direktor Festa Miloš Paramentić, selektor Festa Miroljub Vučković, urednik Film+ Ivan Karl i mnogi drugi. Pridružite se i Vi svojim potpisom svakog dana trajanja Festa u Press centru ili holu velike dvorane Sava centra.

Nakon primedaba da je u konferencijskoj sali prevruće i želje da se upozna sa onima koji će ga „ispitivati“, razgovor je otpočeo na temu njegove zanimljive obuće. „Da“, rekao je, odmah na početku bavljenja ovim poslom ja sam napravio kompromis (srećan, dodao je) – snimaću niskobudžetne filmove bez pomoći velikih studija i to znači da ću snimati filmove kakve volim, ali da za njih neću dobijati puno novca, što znači da sebi neću moći da priuštim skupu odeću. Ali, sa patikama stvari stoje drugačije. One koštaju isto za sve ljude i uvek ih pažljivo biram – da budu udobne i da lepo izgledaju i, vidite, ova konferencija otpočela je upravo pitanjem o njima“.

Knjiga i film

U izdanju kuće Dobar naslov iz Beograda, na srpskom će se uskoro pojaviti knjiga „Poslednji kralj Škotske“, po kojoj je rađen istoimeni film, iz programa ovogodišnjeg Festa. O knjizi će 25. februara u podne, na redovnoj festovskoj konferenciji za novinare, govoriti Nataša Kecman, prevodilac knjige „Last King of Scotland“, a o svom poznanstvu sa glavnim junakom ovog filma Idi Aminom govoriće Milutin Popović Zahar. Tom prilikom biće predstavljena još jedna knjiga po kojoj je nastao film s ovogodišnjeg Festa – „Vavilon“.

Film snima, dodao je, da upozna onaj deo svoje ličnosti koji dotad nije znao. To je sebičan i samoudovoljavajući način da se prilazi sopstvenom radu, ali ako zna šta hoće da napravi i zna šta će otkriti tokom svog rada, onda, kaže, može da radi i bilo koji drugi običan posao – pravljenje patika, na primer, a ne da snima filmove.
Rafelson je želeo da skrene i posebnu pažnju na svoj film „Mesečeve planine“ iz devedesetih koji ovdašnja publika nije imala prilike da vidi u bioskopima, ali će ga videti na Festu. To je film o njegovom ličnom heroju, istraživaču iz 19. veka koji je govorio 26 jezika, bio mačevalac, tragao za izvorom Nila, bio osnivač antropologije, prvi zapadnjak koji je, doduše prerušen, ali tečno govoreći arapski, pohodio Meku, bio, zbog čega ga je i najviše privukao, smejući se rekao je Rafelson, najveći prevodilac persijske pornografije. Film o Bartonu (tako se zvao istraživač), koji je bio i obogaljen jer su ga ranili ratnici nekog od afričkih plemena, Rafelson je pravio idući onuda kuda je i on prošao i taj rad je, jer je za Rafelsona pravljenje filma naporan posao, ovaj put bilo skoro uživanje. Oslanjao se na različite izvore, pre svega na dnevnike Bartona i njegovog prijatelja i saputnika Spika, idući pri tom od Indijskog okeana do izvora Nila, pri čemu je i sam bio povređen. Udaljio se tako od Bartonove biografije i, za razliku od većine njegovih filmova koji su, kako je rekao, mali, napravio veliku epsku avanturu, tokom koje je mnogo toga naučio.
Na pitanje da li i on kao lik iz „Pet lakih komada“ oseća nelagodnost, Rafelson je odgovorio – „Otkad sam se rodio i otkad su me prevremeno iščupali iz majčine utrobe. I kako već od četrnaeste živim sopstvenim životom, ja se nisam osećao prijatno bilo gde i kao lik iz ’Pet lakih komada’ idem dalje“. A na to kako doživljava to što je izopšten iz Holivuda kaže da on ne pripada nigde – ni Holivudu, ali ni ovde, Beogradu, ali, dodaje, to je stvar i sa ljudima u Beogradu koje je sreo. O tome čega se boji dok pravi film kaže da je to potpuna i suluda opsednutost temom i da izbor teme treba da bude vredan te opsesije. Najstrašniji deo za njega je obevezivanje ideji filma, a samo za „Mesečeve planine“ trebalo mu je devet godina da ih napravi. Upravo taj dugotrajni proces u kome još uvek ne zna šta će naučiti od filma, šta hoće od njega, ta neodlučnost, ono je što ga razlikuje od reditelja koji to znaju jer imaju tri miliona dolara budžeta i gotov scenario da naprave film i to je ono zbog čega nije uspevao da radi za velike studije koji nemaju razumevanja za njegov način rada.
O nagradama (povodom Zlatnog pečata Jugoslovenske kinoteke), Rafelson je rekao da je dobio razne i ponekad vrlo neobične nagrade i priznanja (pitao je čak da li je Zlatni pečat, zapravo, zaista u obliku pečata) i da one nešto znače, ali da ne veruje u ono što mu govore kad mu uručuju nagrade. Pravljenje filma je privilegija, dodao je, i ako nagrada otvara mogućnost da se napravi novi film, onda je ceni, inače, ističe, opasno je verovati u mit o sebi, tek vreme, i to ne za njegovog života, već možda za života njegovih malih sinova (imaju sedam i tri godine), može pokazati da li je njegov rad nešto vredeo.
Na pitanje kojoj političkoj i umetničkoj opciji u svojoj zemlji pripada, najpre je bez razmišljanja odgovorio levici, ali je potom dodao da mu se politička situacija u njegovoj zemlji, ali i u većem delu sveta uopšte ne dopada, te stoga ne pripada nigde jer u politici uvek je bitno da si prvi, a on je, kaže, uvek drugi ili možda četrdeseti, a tako je i u umetnosti.
„Poštar uvek zvoni dva puta“, nastao je posle zabrane rada od pet godina nakon incidenta sa direktorom jednog studija za koji je radio (bio je čak optužen za pokušaj ubistva). Nikolson ga je potakao, a on je pogledao original koji mu je izgledao isuviše „čisto“, potom se vratio knjizi, jednom od, kako je rekao, najboljih krimi romana ikada, i potom „j… Džesiku Lang četvrtkom, a Džeka Nikolsona utorkom“, dok su oni između sebe imali scene možda najuverljivijeg, pa se spekulisalo čak i istinskog seksa na filmskom platnu, i žestokih istinskih tuča koje su se nakon reza završavale suzama na setu i – tako je nastao film. Rimejk kao holivudski trend, dodao je, ne znači neminovno nedosatatak ideja jednog reditelja, često je u pitanju marketinški potez studija – ide se na već poznati naslov čiju će drugu verziju ljudi sigurno želeti da vide, Hičkok je čak napravio dva rimejka sopstvenih filmova ali, ističe, zbog čega tačno rimejk – ne zna.