Umetnici kao medijatori između mrtvog i živog sveta

NDŽ: Vaši radovi uvek izazivaju posebnu vrstu neugodnosti, ono što smo se dogovorili juče danas već ne važi, obećali ste jedan rad povodom obeležavanja smrti Slobodana Miloševića, a izložili ste drugi. Šta je zapravo posredi. Znate da su moji stavovi kao i vaši, kao i da su vaši stavovi i moji stavovi. Ovo je upravo osnov da mi večeras postanemo umetnička grupa, s obzirom da nam se ideje i stavovi poklapaju.
ŽG: Dogovoreni rad o kojem sam vam nedavno pričao, doveden je u pitanje iz tehničkih razloga, a to je nemogućnost unajmljivanja mrtvačkog sanduka za performans. Sadržaj samog performansa imao je za cilj da konstatuje smrt Slobodana Miloševića, naravno, simbioličkim performansom u kojem ja ležim u sanduku sa maskom Miloševićevog lika na licu dok se ispod moje (Miloševićeve) glave nalazi televizjski ekran sa kojeg se emituju smetnje na slikama, odnosno slike koje igraju, šušte ili preskaču. Prizori sa ekrana su već poznati frejmovi iz istorije devedesetih godina. Ovaj rad, instalacija, sugeriše prisustvo Miloševića u situaciji koju niko nikada nije video kod nas, a to je da pred publikom leži telo mrtvog Miloševića. Sugestiju mrtvaca potencira i posebni kičasti sanduk, blještavog ornamenta iz kojih se naziru barokni zlatni listići. U ovom prilično bizarnom prizoru nedvosmisleno se sugeriše da je Milošević mrtav tačno 365 dana. Zašto je za mene-nas bitno da kažem-o da je Milošević zaista mrtav već 365 dana? Namera ovog rada je da se otvore pitanja u društvu koja kontinuirano pokušavaju da vaskrsnu Miloševića, odnosno da je njegov nastavljač sadašnji predsednik tehničke vlade Vojislav Koštunica.
Upravo se mi danas nalazimo u poziciji kad se dva diskursa dodiruju i kada postoji opasnost da se oni izjednače. Milošević je specifičan i neistražen fenomen koji se vrlo lako implementirao u društvo, postao nacionalna strategija, doživeo svoju istorijsku realizaciju i na kraju tragično okončao u ćeliji tribunala u Hagu. Vojislav Koštunica je drugi diskurs, u pažljivom konstituisanju, sa velikom potencijalnom opasnošću za budućnost društva. Ovaj moj rad ukazuje, upravo, na opasanost lepljenja Koštunice sa Miloševićem, odnosno, na pokušaj da se nasleđeni problemi oko Kosova, danas ne sagledavaju kao poseban diskurs.
Možda je za budućnost ovog društva saborni jezik Vojislava Koštunice veća opasnost nego što je to bio jezik Miloševića. Možda je nacionalno biće Miloševića utemeljeno na utopijskim kominternovskim predstavama o naciji i narodu? Možda nam je sam čin sahrane Slobodana Miloševića, sa sentimentalnim ruskim pesmama, ukazao na utopiju u koju je verovao Milošević? Možda je Kosovo za Miloševića bio sporedni problem, možda su ga više uzbuđivale ruske pesme iz podmoskovlja od sudbine srpskog naroda na Kosovu?
S druge strane, možda se mora postaviti novi teorijski okvir u kojem se postavlaju pitanja: nije li Vojislav Koštunica svoju strategiju postavio na sumnjivim ljotićevskim tehnikama vođenja nacionalne strategije?
NDŽ: Upravo sam to želeo da vas pitam. Zašto ovaj rad, prisustvo Koštunice obezbeđuje kroz vampirističku taktiku, odnosno, zašto niste ime Vojislava Koštunice stavili u naslovu izložbe, mislim da ste me izigrali svojom taktikom kameleonstva, mislite jedno, kažete to isto, ali pomoću drugih formi? Želeo sam rad u kome će se objasniti ta relativnost života u Evropi, odnosno, nije li besmisleno govoriti o granicama u kontekstu evropskih integracija gde su oni ukinuli sve granice, i temelje Evrope postavili na drugim senzibilnijim osnovama. Evropa bez granica je realnost. Znam da vaš rad, a sad i moj, pravi obrt i postavlja pitanje koje neće niko izgovoriti u našem narodu, igramo se sa ketmanskim nasleđem gde svi ćute, a misle drugačije. Meni je zanimljivo to dislociranje u budućnost, otvaranje novog teorijskog diskursa u pristupu problemu Kosova, gde mi verujemo da će poslednja misao upućena Mirjani Marković (ponekad sam siguran da je on samo o njoj mislio) ili NAMA ili NJIMA dobiti već neku formu? Šta, zapravo proizvodi ovaj rad?
ŽG: Sad ću vam objasniti. Uvek koristim metode aproprijacije ili alegorišem temu, ne znam kako će se iskazati u trenutku otvaranja izložbe. Ovo ovde večeras je prizor koji se desio u trenutku kad sam shvatio da od sanduka i pomenute instalacije nema ništa. Poigrao sam se tehnologijama vojvođanskih umetnika iz sedamdesetih godina koji su uvek imali taj nedvosmisleni talenat da ukažu na samu suštinu, da se izraze tekstom jer su im vizuelne predstave ili scenografsko slikarske tenike bile presimboličke, tekst jasno reducira stvar. Napisao sam na dve daske, uz vašu pomoć, tekst sledeće sadržine: A da mi njima uvalimo Kosovo?, na jednoj, a na drugoj: Poslednja misao S. Miloševića, 11. marta 2006. Obe daske sam iskoristio da zatvorim ulaz u Galeriju ART klinike i da sadržaj izložbe odmah učinim vidljivim. Ovaj rad je jedna obična intervencija u datom kontekstu, dan smrti Slobodana Miloševića. Datum koristim kao bukvalno i simboličko mesto sa kojeg otvaramo pitanja, pravimo obrt u čitanju dnevnih (istorijskih) događaja, dajemo publici priliku da intervenišu u novom diskurzivnom polju.
Dakle, ovde se umetnici predstavljaju kao medijatori između mrtvog i živog sveta, čitaju misli Slobodana Miloševića i vizuelno ih predstavljaju posetiocima i prolaznicima galerije. Na toj ivici između institucije galerije i institucije ulice mogući su razni obrti, možda zatvaranje galerije, možda krivična prijava protiv umetnika Živka Grozdanića i Nikole Đžafa, možda napravimo novu senzaciju za medije, možda nas osude kao prvoklasne državne neprijatelje, ali možda je ovo užasno loša umetnička akcija.
To za mene u ovom trenutku nije važno, važno je da su umetnici rizikovali samo u polju umetnosti, a da će oni sami snositi posledice koje ovaj rad-akcija proizvodi.