VAGINA U DUŠI

Da bi čovek pošteno pisao o J. Aćinu, mora da se liši empatije. Esejista i prevodilac, urednik i slobodni umetnik, logorolog, desadista, bartoznanac, patafizički internautičar…, povrh svega autor priča. Hajde da se poklonimo nestišanoj raznovrsnosti tekstualnih afiniteta ove vedro samosvojne figure, svoje počitovanje zaključamo u kovčežić, a potom neopterećeni stanemo sučelice pred dve oktroisane knjige Jovice Aćina, pa šta nam želudac dâ:
Pošto je prvotni naslov (Dnevnik o vagini, časopis Polja, 2004) nosio krute seoske gaće nedvosmislenosti i vulgarnosti, svučen je bez milosti, a na kućnoj šivaćoj mašini na pedalo skrojena je fina mistična čipka i kanuto nekoliko kapi neodoljivog teološkog Šanela 5 (Dnevnik izgnane duše, Stubovi kulture, 2005), i gologuzi tekst je uparađen za Andrića. A tamo, mal zbog čipke mal zbog parfema, svetla Andrićeva trojka (Gojko Tešić, Ljiljana Šop, Ivan Negrišorac), uz podgurkivanje zbog kuraži nezapamćene trampe (Vagina za Andrića, Andrić za vaginu), uvela je Aćina u predvorje pauperizovane slave. No, sećamo se i čike u akademskom fraku (Svetozar Koljević, stoik koga minuše nedostojne žudnje dušomorstva, estetički purist-Olimpljanin prokurist), koji kao prezidente Andrićeve zadužbine ne hte ruke prljati, Andrića u grobu prevrtati (a svi znamo za njegove Anike čedne) i nestašku Aćinu o onu stvar, o monomanski spisateljski žar, lentu metati. No, minu i to, ali šta ostade?
Naime, autor poluti svoju naratorku na nju, tj. nju koja piše i na nju, tj. njeno dole o kome se piše. „Dole“ vuče polni organ, on vuče seksualnost, ona vuče greh puti i prvorodno sagrešenje (pogađate, naratorka se zove Eva, kao i njen runolist). Dijagonalno, diskurs ženski ište diskurs muški, Aćin u postojeći dnevnik umeće muški dnevnik (takoreći penis u vaginu). Muški diskurs je pojačan prisustvom psa koji se zove Đoka (nije apotekarski pomoćnik već pas, i nije Đole ili Đorđe, već prosto i kruto Đoka). Oktogonalno, Aćinu markiz ne da mira, ne može se trubiti o izgnanoj vagini a da perverzni Eros ne počne da slini. Otud eto i crven ban (pre crven čun) motion picture: Evica Evicu još devojčurkom dok beše hrani prstom umočenim u maslac; Đoka (pas, ne penis ili kakvo drugo autorovo pomagalo) Evicu bodri jezikom svojim hrapavim modrim; Evica&Evica na štajgi rade, E&E za vibrator bogorade; E&E u školskom dvorištu bejahu silovane; E&E kad gimnazijskom profesorkom postaše „opkoračiše“ dečaka od 11 leta. I kleta ih smrt na drumu zateče zajedno: „metalni direk“ pocepa Evicu proburazivši Evicu. Rikvercgonalno, u epilogu anonimni Evičin nećak izdaje tetkin Dnevnik (objavljivanje pronađenog rukopisa, oh, zar i to?). Povrh svega, pošto se naslušasmo bezubog mljackanja i nemirni prsti se nazavlačiše u isto mesto (da su Ekovi monasi tako činili, da li bi se pre otrovali ili skončali od sifilisa?), mladac se čudom čudi o kojoj li to Evici tetka zboraše.
Kao ni priroda, ni J. Aćin ništa ne čini slučajno. Nisu slučajno pomenuta apokrifna jevanđelja, razmišljanja o grehu, podela ljudskog bića na umni i telesni deo, a sve to zaogrnuto naivnom mistifikacijom erotskog trilera i jezičke komike. Ali, mistifikacija nikog ne zavodi: od samog početka znamo da naratorka govori o svojoj vagini. Dvojenje bića na nagonsko koje gospodari i nemoćni racio koji pripovedajući ropće, u ozbiljnim tekstovima nije čak ni fusnota. Jezički kalamburi i analogije između gornjeg i donjeg identiteta ostavljaju ravnodušnim i one poslovične domaćice, nesrećne konzumentkinje palp štiva. Ako tome pridodamo podužu listu kobajagi prikrivenih erotskih bizarnosti: masturbacija (manualna i vibratorna), prostitucija, zoofilija, pedofilija, silovanje (odsustvo hard kor varijanti, kao i homoseksualnosti, upućuje da je autor ne samo predvidljiv već i blago konzervativan u repertoaru svojih erotskih nastranosti), vidimo književni tekst Dnevnika kao rasutu hrpu erotomimikrije sa jalovom namerom da skandalizuje, da uzbudi ili da nasmeje čitaoca (i posebno čitateljku). Kako je Lj. Šop u svemu ovome iskopala dubinu i višeznačnost, te pronašla tragiku i društvenu aktuelnost, doprinos je kritičarskoj fantaziji pre nego selestijalna zajapurenost tekstom srpskog Apolinera, Aretina ili Anais Nin.
Privatizacijom Vitala 2005, posle devet dugih leta u potpunosti je izmenjen sastav Vitalovog žirija. Umesto doajenskog trojca (Radovan Vučković, Novica Petković i Jovan Delić) dobili smo opskurnu smesu (Jovan Zivlak, Tomislav Bekić, Nikola Strajnić). Ostalo je nejasno zašto je Predrag Ranković Peconi, vlasnik zemunske firme „Invej“ i novi vlasnik Vitala, posle kraćeg kolebanja odlučio da zadrži nagradu, još više šta mu je smetao prethodni sastav, za koje persone, ruku na srce, teško da je ikada išta čuo. Novi žiri, u kome u nejasnom rasporedu na žirijevskoj Golgoti dominira gazda Zivlak, obe godine svog poslovanja drastično brlja. Posle viktorizacije Gnezda nad ponorom, zbirke poezije našeg eminentnog likovnog kritičara DJ Danilova, za 2006. povukli su novi briljantan potez. U samonametnutoj konkurenciji četiri prozna dela, novi Vitalov žiri uspeo je da izabere dva najgora, u čemu ne treba videti samo slučaj i zli uticaj dečje igre eci-peci-pec na žiriranje, već i retki elektorski talenat. Umesto Valjarevića i Marojevića (zapravo samo Mediterana, pošto je Komo inkasirao bednih 20.000 evra od Gorkog lista; što me podsetilo na slučaj kad u Simpsonovima odviknuti Barni Gambl kao nagradu za najbolju režiju dobije cisternu piva), bratski su okićeni M. Vidojković (tastatura mu se pozlatila!) i junak našeg prikaza, J. Aćin.
Obožavam da svoj instrument nazivam rilo, mada bih mogao da ga zovem pijuk, jer pošto ga nekoj uglavim, njoj ostaje jedino da pijuče, pilence moje.
(iz priče „Crni lovac“, Pročitano u tvojim očima, Stubovi kulture, 2006)
Primer erotskog pripovedanja J. Aćina. Opsesivna tema, narcisoidno preterivanje, humor u razbludnom jeziku (falus = pijuk koji izaziva pijukanje opijučene), izlivi nežnosti, na kraju nagli obrt koji čitaoca ostavlja bez daha: pripovedač je komarac (ne Kafkin nego domaći), silni ubodi nisu deo ludačkog kopulativnog akta već uobičajeni način ishrane. Eto, to je to, a ko se uzbudio i slatko nasmejao dobija bonus (margarin, uručuju gg. Zivlak&Peconi) i može da nastavi čitanje.
Poslednja knjiga priča J. Aćina demonstrira izvesnu pripovednu raznovrsnost, dve dobre priče („Crni rols-rojs“ i „Da ih poljubiš“ – o devojci koja je 1968. otkopčane bluze bez brusa naslovnim rečima stala pred profesora – Poslati u Kragujevac!), jedna koja je to mogla da bude (o bgd vili gde se organizuju svingerske orgije), i, nismo baš na kraj srca, još koja kandidatkinja. Svega 4-5 od 33!
Najpre, iritiraju tzv. pričuljci, kratka proza od jedne do dve-tri stranice, bez ičega što bi je činilo pričom i dalo joj razlog da bude napisana/objavljena. Iritira infantilna dramaturgija sa neverovatnim i klišetiranim obrtima. Recimo, u priči „Mesec dana pozitivan“ „x“ je HIV pozitivan, devojka ga ignoriše, spava sa bivšom, iz Studentske poliklinike mu javljaju da su mu saopštili pogrešne rezultate, odlazi do bivše i saznaje da je ona uistinu i sve vreme HIV pozitivna. Pritom ovu vratolomiju prati jedan smorno raspričan narator (i ako mu se sve to desilo!). Potom ta začudna fantastika, plitka ili sa konvencionalnom simbolikom – otac igra šah sa sinom, figurama od kamena koje su srasle sa kamenom tablom, sin ih nekako pomera, otac to nije u stanju te je prinuđen da preda partiju. Ili, u kafkijanskoj atmosferi „y“ se prijavio na konkurs (kasnije saznajemo da je to prijem za anđele), posle samozatajnog činovnika „ispitivaće“ ga Dlakavi lično sa korbačem…