VODORAVNO

Juče sam ceo dan bio nevidljiv. Naime, ubrzo posle prvog susreta sa spoljnim svetom, prilikom odlaska u redovnu jutarnju šetnju sa Budom Barbadorom, shvatio sam da me ljudi ne vide i ne čuju. Komšije i prolaznici gledali su u Budu sa osmehom ili zebnjom, dok su mene ignorisali iako mi je povodac (poráz) bio u ruci a ne oko vrata. A činili smo tako skladnu celinu u hodniku ispred ogledala pred polazak u šetnju. Tako započet dan nastavio sam da koristim po redosledu koji je pored unapred isplaniranog imao i neke nesvakidašnje finese, ali, opet, bio je to samo još jedan dan – lepši i srećniji. Osim što me drugi nisu primećivali.
Razmišljao sam o razlozima svoje nevidljivosti vrzmajući se po stanu, jer nisam želeo da sledeći put nespreman izađem na ulicu (utca). Svaki put kad sam pletući venčić od mogućih razloga počinjao novi krug preispitivanja zaustavio bih se malo duže kod pretpostavke da ljudi jednostavno imaju svojih problema koje niti mogu niti žele s drugima da dele, pa brade zabijene u grudnu kobilicu prolaze od ulaza do lifta ili stepeništa pre nego što se bezbedno zaključaju u svojim kolibama. Šta će im drugi – šta ću im ja? I beše mi lakše da ponovo izađem među ljude, verujući da će mi saznanje o ljudskoj patnji pomoći da se ne durim kad mi ne otpozdrave ili kad blenu tupo kroz mene. Setio sam se i odgovora na pitanje koje sam davno postavio ovdašnjem prijatelju – Kad je Mađarima bilo najteže? 1849. kad je propala pobuna protiv Austrije, 1944, posle raspada braka sa Nemačkom i za vreme Rusovlade, do 1989 – odgovorio je. (Bilo je naravno i nekih manje važnih, datumom neobeleženih, teških vremena i događaja – recimo kad Betoven zbog obaveza kod kuće nije stigao na zakazani koncert kod grofa Esterhazija u njegovom dvorcu u Godolu i tsl)
A, danas?
Zamišljen ali ne namrgođen sa rukama u džepovima, izašao sam na ulicu razmišljajući o ova tri datuma, zapravo o vremenu obeleženom datumom. Osim što sam pazio kako prelazim ulicu, ostalo mi nije mnogo značilo, tako da sam verovatno nekog usput i uvredio jer mu nisam uzvratio pozdrav i tako ga učinio nevidljivim (l thatatlaná). I, kao što utamničeni uvek sanjaju o slobodi tako i „nevidjivi“ maštaju i upinju se da budu primećeni, ali ne mogu sve sami. Njima je potrebna pomoć. Pomoć koju traže od najbližih, od Boga, od sudbine, ali džaba. Pomoć jedino pruža država koja je davno odvojena i od crkve i od prirode, ali se svesrdno brine za svakog svog podanika po interesnim pravilima. Država će svakog „nevidljivog“ građanina s radošću uvesti u spisak svojih prenumeranata.
Evo noviteta u pretplati: Danak na kišnicu je odnedavno još jedan račun za vodu. Znamo da se voda stanovnštvu napaćuje na bezbroj načina, ali ovaj najnoviji je svirep ali duhovit. Evo formule za izračunavanje: Svaki stan ili kuća ima određenu kvadraturu krova sa koga se sliva kiša i odlazi u lokalne slivnike, tako da se nadoknada za „odvoženje“, zapravo, odlivanje vode plaća po kvadatnom metru krova.
Još samo se vazduh ne da – nema cenu! Uklapa se u teoriju da ono što se ne vidi zapravo i ne postoji.