XXX vek

Raskol između unutrašnjeg i spoljašnjeg prati me kroz život poodavno, ali je kulminirao krajem XX i početkom XXX veka. Od kad znam za sebe i spoljašnje i unutrašnje ponašaju se kao da nikada nisu ni bili zajedno ili bar u dvojakom skladu – poštovanje integriteta i ne mešanje u unutrašnju strukturu drugog. Uvek je ono iznutra želelo nešto jako, a ovo spolja, u zaveri sa ostalim spoljašnjim specijalnim efektima, uglavnom se trudilo da to nešto onemogući, nepodrži, zatre, tako da sam kao nemi svedok (nema szemtanu) prolazio kroz njihova trvenja trudeći se da ih pomirim, a u stvari sam lobirao u svoju korist ne mareći za ostale žrtve nesklada oko sebe i u svetu uopšte. Mada, bio sam popustljiv i kada se o meni radilo, valjda uvek i najviše kada je moje ponašanje bilo na „dnevnom redu“ unutrašnjih i spoljašnjih zasedanja, kada je većina lenjih bila za ili protiv – svejedno i kada su se donosile „odluke“ šta i kako dalje. Smisao donošenja odluka u vezi sa bilo čim je da se odredi pravac, povuče meka linija, skicira trasa sutrašnjeg, bez gumice i bez nepotrebnog šrafiranja koje zbunjuje – jasno, jednostavno kao kroki. Ali, kroki je vizuelni ključ odluke, a ne njena suština. Slično kao i u ostalim životnim disciplinama – u umetnosti skica je esencija umetničkog dela, dok je u prirodnim naukama odraz diletantizma, a u politici, recimo, skiciranje odluke između trideset i četiri radna doručka, šesdeset sedam pojavljivanja u medijima i nekoliko prijatnih mini-trenutaka u krugu porodice predstavlja bahatost i bezobrazluk. Ali, oni bar znaju šta rade i zašto.
„Moj problem potiče iz proste činjenice da je unutrašnje preteča spoljašnjeg, barem što se mene tiče, pa mi ponekad nije teško da nekome objasnim kako uspevam da preskočim taj potok a da se ne pokvasim.“ – ne znam ko je ovo i kada rekao, ali znam kako izgleda.
Raskol (szakad rs q) između ličnog i opšteg uglavnom počinje pri izlasku u javnost, bilo da je to obdanište ili koncertna dvorana, a iskustvo nas uči da je najbolje vreme za to u kasno proleće (tavasz) i ranu jesen (ősz).
Majka mi je dobronamerno, a kako drugačije, nekoliko puta u poslednjih tridesetak godina skrenula pažnju da svoje unutrašnje iskre prilagodim eksterijeru. „Šta će ti to sine? Samo skuplja prašinu! – odzvanjalo je u mojim sećanjima još od roditeljskih sastanaka na kojima su moji crteži sa poleđine sveske služili kao odličan primer razrednoj za raspravu o dekadenciji ondašnje dece i omladine. O ostalim traqovima unutrašnjeg na papiru, platnu ili nekom drugom materijalu nepotrebno je i govoriti – skupljači prašine. U isto vreme njena majka, moja baba, znatno skromnijeg obrazovanja, ali prefinjenoq njuha za „prkos i bes“ hvalila je svako moje odstupanje od linije, svaki dribling obaveza i nećkanje pred moranjem. Bila je svesna velikog vanvremenskog sukoba unutrašnjeg i svega ostalog.
„Srećan ti rođendan. Napunio si dvadesetu i uzeo dvadesetprvu!“
Tako vizionarski a matematički precizno.