ZAVRŠNICA: Incidenti kao satisfakcija

ZAVRŠNICA: Deluje pomalo apsurdno i svakako neočekivano, ali nakon svih konzumentskih, intelektualnih, pa i fizičkih iskušenja kojima je tek okončani Fest 07. izložio vlastitu publiku – ispostavilo se da su se njegovi retki i zato vrlo vredni vrhunci dogodili baš tamo gde ih skoro niko nije ni očekivao. Jer, iako je sama završnica ovogodišnjeg festivala bila – kako i dolikuje – nakrcana autorskim i tematskim favoritima, ostvarenjima sa puno prestižnih nagrada i svesrdnim preporukama globalne kritike, momente pune i prave gledalačke satisfakcije doneli su pre svega filmovi kod kojih je igrana struktura ustupila mesto onoj dokumentarnoj ili animiranoj.
Razume se,

ovo nikako nije prvi put da slična kvalitativna anomalija obeleži neko od izdanja Festa, no to – istovremeno i nažalost – ne znači da će ova internacionalna filmska manifestacija konačno uvažiti realno stanje stvari i urediti svoje novomilenijumsko lice u skladu sa očiglednim i trajnim promenama u onome što bi se moglo nazvati svetskom novomilenijumskom kinematografijom. I dok su se strpljivi gledaoci udarnih programa minulih dana svojski trudili da u delima velikana kakvi su Lars fon Trir („Šef nad šefovima“), Pedro Almodovar („Vrati se“), Mel Gibson („Apokalipto“), Pol Verhoven („Crna knjiga“), Nani Moreti („Kajman“) ili Entoni Mingela („Provalnik“) prepoznaju makar i deliće najavljivane genijalnosti, oni koje je znatiželja odvukla na projekcije mimo Sava centra proveli su se mnogo bolje i imali jedinstvenu priliku da uživaju u umetnički zbilja uzbudljivim delima poput francuskog crtaća „Renesansa“ Kristijana Folkmana ili američkog dokumentarca „Film još nije cenzurisan“ Kirbija Dika.
Širu i – čini se – nezaobilaznu diskusiju na temu kompetentnosti strateških i koncepcijskih odluka festivalskih otaca kakvu nesumnjivo inicira dotični ishod ostavićemo za neki drugi i primereniji put, mada je zaista teško shvatiti kako je uopšte moguće da im on toliko frapantno izmiče iz godine u godinu. Opterećen diktatima komercijalnih formula jednako koliko i predvidljivošću taktika kojima se one tobož izbegavaju, žigošu ili negiraju, dugometražni igrani film je već dugo u ozbiljnoj krizi na gotovo svim delovima naše planete, dok je istinska kreativnost, lucidnost i originalnost izvesno iseljena na koloseke koji su pod znatno manjim udarom ili paskom producenata i medija. Fest, međutim, čak i onda kada načini iskorak mimo sopstvenih repertoarskih matrica brzo pokaže kako je po sredi puki incident, usled čega nam uz Folkmanovu „Renesansu“ neobjašnjivo nisu ponuđeni i npr. Linklejterov „A Scanner Darkly“ ili (naprasno otkazani) „Film Noar“ D. Džada Džonsa i Rista Topaloskog.
Slično, naravno, važi i za izbor celovečernjih dokumentaraca, a čak i letimičan pogled na idejnu okretnost, narativnu brzinu, burnu duhovitost, formalnu inovativnost i ukupnu ubojitost pomenute priče o fenomenu američke (holuvudske?) filmske cenzure Kirbija Dika je više nego dovoljan da nagovesti šta sve propuštamo zbog ovakvog, ignorantskog odnosa Festa prema celokupnoj vrsti kojoj on pripada. Ostrašćeno i višestrano, analitički i detektivski ostrvljen na deformisanu društvenu i političku klimu čija je atavistička manifestacija upravo uporno postojanje komisije koja cenzorski rangira i verifikuje bukvalno svako bioskopsko ostvarenje u Americi, Kirbijev „Film još nije cenzurisan“ ipak nije ni pamflet, a ni manifest, pre svega zato što počiva na nedvosmislenoj i ogromnoj ljubavi prema magiji pokretnih sličica.
Takva, imanentna strast izvesno pokreće i rotoskopirani, crtani spektakl „Renesansa“, s tim što bi Dikovu cenzorsku ekipu nesumnjivo silno izmučio način na koji se u ovom blejdranerovskom, futurističkom noar trileru prikazuje (crta) nasilje, narkomanija ili seks. Radi se, normalno, o svojevrsnoj, medijskoj ekspanziji duha grafičkih novela, tih stripova za odrasle (i svih onih koji se takvima osećaju!) koji su ionako sam vrhunac narativnih umetnosti modernog doba, a Folkman u svojoj viziji nudi recept u kojem su znalački zamešani mnogi prepoznatljivi, pa otud valjda i čudno prijatni elementi univerzalne filmske i književne baštine. Da je na Festu 07. imao već pomenute repertoarske partnere, i/ili da je Dikov dokumentarac prikazan u okviru šireg i objektivno više nego mogućeg programa s ostvarenjima te beskrajno provokativne vrste – bio bi to pun festivalski pogodak, ali on se jednostavno nije dogodio.
Umesto toga, završnica aktuelnog Festa protekla je u nekom beskrvnom raspoloženju, samo produžavajući atmosferu nagoveštenu na početku, verovatno fatalno zaglavljena između forme koja je bespovratno pretrčala sadržinu (Fon Trir, Almodovar) i puke kvalitativne prosečnosti (Gibson, Verhoven). Zato su poslednje dve pojave vredne pomena na ovogodišnjem festivalu ipak bile ne samo projekcije novih filmova Klinta Istvuda, nego i ostatak selekcije domaćih i eksjugoslovenskih ostvarenja. Kod ovih drugih, najzanimljivije je bilo videti naš dokumentarac „Zabranjeni bez zabrane“ u kojem je autorski tandem Tucaković-Nikodijević dragoceno temeljno obradio epohu ovdašnjeg „crnog talasa“ i donekle se tematski naslonio na Dikov rad, ipak samo nagovestivši potencijal TV serije koja sledi za ovim filmom. Dva takođe viđena hrvatska ostvarenja („Put lubenica“ Branka Šmita i „Armin“ Ognjena Sviličića) i jedno delo rediteljke bosanskog porekla (švajcarsko-nemačka „Gospođica“ Andreje Štake) povezuje anahrona socijalna patetičnost nalik na SFRJ gastarbajterske drame iz 70-ih, s tim što ih primenjene idejne ili stilske korekcije čine manje (Sviličić) ili više (Šmit) autorski intrigantnim.
Srećom, finiš ovakvog, nedorečenog, konfuznog i osrednjeg Festa ostao je rezervisan za dupli program ratnih filmova „Zastave naših očeva“ i „Pisma s Ivo Džime“. Nema posebne potrebe objašnjavati koliki je autorski dignitet zasluženo izgradio njihov autor Klint Istvud tokom svoje fantastične karijere, ili kakvu apriornu težinu nose svi njegovi novi filmovi u poslednjih dvadesetak godina, ali je bilo više nego impresivno videti energiju i inspirativnost s kojom ova dva ostvarenja s lakoćom revitalizuju jedan toliko izraubovan i praktično mrtav žanr. Sagledavajući iz dva potpuno komplementarna ugla epsku bitku za ostrvo Ivo Džima na izmaku Drugog svetskog rata, Istvud s veteranskim iskustvom, umešnošću, toplinom i gorčinom veliča vojnike i kritikuje rat, iznašavši dva vizuelno velelepna i esejistički utemeljena puta da pokaže kako su heroji potrebni svima sem sebi samima.