ZBOGOM VELIKOM BRATU

Centar za kritičko mišljenje Instituta za savremenu istoriju nedavno je sastavio apel posvećen povećanju dostupnosti arhivske građe. Apel veli:
„Pozivajući se na obavezu države da svojim građanima obezbedi zakonom garantovan pristup informacijama, dolepotpisana grupa javnih radnika apeluje na državne institucije i pojedince da obezbede uslove za poštovanje postojećih propisa o odlaganju, čuvanju, depozitu i stavljanju na uvid arhivskog materijala i tako raskinu s konspirativnom tradicijom otežavanja pristupa građi, uništavanja i selektivnog obelodanjivanja dokumenata, koja je do sada skupo koštala srpsku nauku i društvo. Građa koja se nalazi u posedu Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva spoljnih poslova, Ministarstva odbrane i Bezbednosno-informativne agencije, a koja je odavno izgubila svoj operativni karakter, od velikog je značaja za razumevanje prošlosti Jugoslavije i Srbije i njenim se zadržavanjem doprinosi održavanju nenaučnih predstava o prošlosti i uskraćuje pravo na istinu građanima Srbije. Iskustva drugih zemalja jasno pokazuju da je odnos prema pisanom nasleđu državnih institucija, kao i (ne)spremnost da se poštuje sopstvena zakonska regulativa u ovom domenu, jedan od odraza demokratičnosti društva. Manipulacija argumentom državne tajne, kojim se opravdava izbegavanje zakonske obaveze, u nesaglasju je s idealom transparentnosti savremene države i nanosi štetu njenim građanima i nauci. Ni posle skoro tri godine od ustupanja dela dokumentacije BIA arhivima, koja se odnosi na period posle Drugog svetskog rata, navedena arhivska građa nije dostupna istraživačima. Ne ulazeći u razloge i objašnjenja, apelujemo na državne institucije i organe da u što kraćem roku otklone sve zakonske i druge prepreke i omoguće nesmetan uvid istraživačima u zasad još uvek nedostupne arhivske fondove“.
Apel je potpisalo pedesetak naučnika, istoričara, arhivista, javnih ličnosti i političara. Njihove motivacije se, sva je prilika, razlikuju. Za istoričare i arhiviste koji su podržali ovu inicijativu predaja građe arhivima i njeno stavljanje na uvid javnosti predstavlja zdravorazumski zahtev koji nalaže struka. Međutim, postoje razlozi zbog kojih ovo pitanje nadrasta okvire ovih struka i zaslužuje da se nađe u javnoj sferi. Način regulisanja raspolaganja arhivskom građom, a posebno onom osetljivog karaktera, govori mnogo o stanju svesti društva koje tu građu proizvodi i poseduje. A ako je suditi prema njemu, stanje je porazno. Iskustva postkomunističkih zemalja Istočne Evrope pokazuju da je odnos prema tajnim službama, njenim saradnicima, zločinima i arhivskoj zaostavštini bitan. Lako je uvideti da su zemlje poput Istočne Nemačke, Češke, Mađarske i Poljske, koje su se temeljnije posvetile ovom poslu, lakše i brže izvršile temeljnu društvenu transformaciju. I Rumunija i Bugarska su, posle dužeg lutanja, našle svoj put, dok Srbija, Albanija i naslednice Sovjetskog Saveza i dalje tumaraju u koridorima tajni, u zagušljivoj atmosferi u kojoj personalni i operativni kontinuitet obaveštajnih struktura nije ozbiljnije promenjen, a informacije se s mukom probijaju u javni domen.