Željeni vetar osveženja

Dokaze – da probiti se džez muzikom u Srbiji nije nimalo lako i da o Vasilovom konformizmu nema ni govora – nije teško naći. Probajte da se setite bar jednog domaćeg televizijskog kanala ili novina koje džezu daju prostor na vidnom mestu tj. u udarnom terminu. Možete li da zamislite reportažu na četiri strane u boji o skupom kič nameštaju ili italijanskoj keramici na zidovima nove senjačke kuće nekog od vodećih srpskih džezera? Naravno da ne, mada ćemo se složiti da njima pokretački motiv nije novac već umetnost. Ali, od raznih grand parada, hirurški usavršenih zvezda kafana, samozvanih hitmejkera i razdraganih splavarskih tezgaroša, zato, ne možete se odbraniti ni danju ni noću i od opšte kakofonije normalnom čoveku je jednostavno – muka.

Svesni ovdašnjeg preovlađujućeg muzičkog (ne)ukusa i znajući da je džez publika u Srbiji malobrojna ali da dobro poznaje materiju te da im tzv. tradicionalisti neće oprostiti što promovišu „taj komercijalni fjužn“, Vasil Hadžimanov Bend (VHB) su se pre osam godina odvažno uputili pravcem kojim se u srpskom džezu ređe ide. Uspevajući da održe kontinuitet u izdavanju albuma što je već kuriozitet svoje vrste, VHB su, promovišući koncertno svoju džez estetiku, neprestano opipavali bilo publike i tražili sopstveni izraz koji će biti prihvatljiv onima kojima džez nije baš u krvi a koji, istovremeno, neće potpuno odbiti džez puritance. Čini se da su se željenom cilju najviše približili upravo četvrtim studijskim albumom pod imenom „Života mi“.

Poređenja s prethodnim albumima se neminovno nameću i evidentno je da VHB ne odustaju od njima svojstvenog miksa etno muzike, fanka i klasičnog džeza, ali su aranžmani sada prilagođeni široj publici. Trajanje melodija je u proseku oko četiri minuta (što je za fjužn kratko), pa su i improvizacije svedene na minimum ali ne na uštrb kvaliteta i čini se da se VHB nadaju radijskim emitovanjima svojih kompozicija pa i mestu u vrhu domaće top liste. Već uvodna „Balkan Tribes“ donosi sve ono na šta su nas VHB navikli: strukturno kompleksnu kompoziciju razvijenu na osnovnoj etno melodiji ispresecanoj gitarskim segmentima, sket vokalima i upečatljivim zvucima čembala koja se kroz središnju klavirsku džez improvizaciju, na koncu, vraća početnoj etno ideji. Iako su promene ritma česte, zavodljiva fraza vas neprestano tera da cupkate nogom. „Perdao“ je smirenijeg ritma i melodije, a vokali Bisere i Senke neodoljivo podsećaju na opuštenu atmosferu filmova Blejka Edvardsa iz šezdesetih. Naslovna „Života mi“ bi mogla biti sjajna podloga nekom filmu i sa džezom ima malo dodirnih tačaka, ali obradom standarda „Ahmad The Terrible“ VHB dokazuju da s lakoćom vladaju i obaveznim programom. Stilska raznolikost prisutna i u ostalim kompozicijama snažno doprinosi da, i pored klasičnih džez elemenata (jer ovo je, ipak, džez CD), „Života mi“ nije hermetički zatvoren za širi auditorijum već, naprotiv, emotivan i otvoren album koji ovekovečava različitost raspoloženja autora većine melodija Vasila Hadžimanova i njegovu umešnost da ista podeli sa vama. Slušati glasno i što češće jer VHB donose tako željeni vetar osveženja na ustajalu srpsku muzičku scenu!

Izdvajamo sa albuma: Martina Misterija

Vešte igre rečima i višeznačnost naslova kompozicija ne izostaju ni na novom CD-u. Tako je „Martina Misterija“ istovremeno posveta jednom od omiljenih strip junaka ali i Vasilovoj kćerci Marti. Dok iznova slušate ovu minijaturnu bravuru (trajanja 2:05 min) u kojoj se flauta, gitara i klavijature nadmeću u virtuoznosti, nestašna melodija koju formiraju, svaki put izmami osmeh zadovoljstva. Dokaz da i minimalizam može biti ubedljiv ako je plod iskrene emocije.