Foto: FoNet/Dragan Antonić„Ne bih želeo da o meni steknete pogrešno mišljenje što ovako govorim, ali mi nemamo kud, apokalipsa se bliži, ali mora da se desi“.
Na sajtu „Izreke i citati“ stoji da je ovo izjava glumca Bogdana Diklića.
I, čak i ako kojim slučajem nije uistinu njegova, zar je ne biste baš njemu pripisali?
Te uloge smušenih, blagih, tihih, ali i neurotičnih, bizarnih likova kakve je utelovljavao kao da su vesnici jednog ovakvog stava i pogleda na svet.
Bogdan Diklić bivao je više puta predmet ove rubrike i uvek sa pozitivnim predznakom pa tako i sada.
FEDIS – festival serija koji počinje danas, dodelio mu je svoju počasnu Zlatnu antenu za celokupan doprinos produkciji serija i televizijskih programa u Srbiji i regionu.
A ta se produkcija, kao i ona filmska, gotovo ne može zamisliti bez Diklića u njoj – odmah na pamet padnu Čombe iz „Grlom u jagode“ ili Bata Anđelić iz „Otvorenih vrata“.
A kao što jugoslovensku kinematografiju s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih obeležavaju Goran Marković, Srđan Karanović, Rajko Grlić i Slobodan Šijan, tako njihove filmove začinjava Diklić igrajući u njima manje ili veće, ali uvek, kako se to kaže, zapažene uloge.
Kao Mile u „Nacionalnoj klasi“ ili inspektor u „Majstori, majstori“, iako „sporedan“ nekako uvek pokretač radnje ili lik u kome se stiču posledice delanja svih ostalih likova.
A o Mirku iz „Maratonaca“ da i ne govorimo jer upravo on je u tom trenutku mogao da se nadoveže na „porodičnu“ lozu glumaca kakvi su bili Mića Tomić, Mija Aleksić, Pavle Vuisić i Bata Stojković.
Najznačajniju filmsku glumačku nagradu baš sa imenom kolege Pavla Vuisića već ima u svom skoru priznanja, a dve Zlatne arene dobio je po raspadu Jugoslavije, za uloge u dva regionalna filma, potvrdivši tako da je ostao glumačka veličina čitavog ovog prostora.
Rođen je u Bjelovaru 1. avgusta 1953.
Tu je završio osnovnu i srednju školu tokom kojih se već amaterski bavio glumom.
Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu upisuje 1972. u klasi Ognjenke Milićević čije su glumačko jato u toj generaciji činili i: Gordana Kosanović, Lazar Ristovski, Radoš Bajić, Ivan Klemenc, Zlata Petković… Već sa 22 godine postaje stalni član Narodnog pozorišta u Beogradu, a od sredine devedesetih matična kuća mu je Jugoslovensko dramsko.
Igrao je i u predstavama drugih pozorišta, Zvezdara teatra na primer. Iz braka sa glumicom Dijanom Marojević ima ćerku Sofiju. Napisao je knjigu „O glumi bez glume“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
