Foto: FoNet/ Nenad Đorđević

Ovo je druga godina zaredom da slavna glumica dobija ovo priznanje, budući da je i prošle godine nagrađena za glavnu ulogu u filmu „Dobra žena“, koji je i režirala.

Iako sa godinama glumci obično imaju sve manje prilika, ona je, kako kaže, imala sreće da dobija sve bolje i sve slojevitije uloge, koje joj predstavljaju sve veći izazov. Tako je i uloga gospođe J. – žrtve tranzicije, koja pošto je izgubila posao i muža, gubi želju za životom, bila vrhunski izazov za nju, pre svega jer je to lik „odsečen od bilo koje spoljašnje manifestacije onoga što nosi unutar sebe“.
„Nisam imala kao glumica čime da manipulišem. Sve sam morala da sakrijem i prepustila sam se tome da me reditelj vodi. Uplašio me je intenzitet njene praznine, ona je stigla do pustinje, i tek gledajući film, shvatila sam taj lik. Istina se krije u njenoj predistoriji – srećnom braku i nežnoj vezi s mužem. Postoje bića koja imaju smanjenu sposobnost da prežive gubitak, a okolnosti u kojima živi ne podržavaju je – nema posao, oseća se kao višak, smetnja za budućnost svoje dece, teret“, objašnjava Karanović.
Od debitantske uloge u filmu „Petrijin venac“, njen zaštitni znak postale su žene u senci, ali hrabre i jake. Tako je bilo i u kanskom pobedniku, „Otac na službenom putu“, kada je o njenim rolama počelo da se govori u evropskim i svetskim okvirima. Kao neko ko svojim ulogama želi pre svega da kaže nešto o društvu u kome živimo, Karanović je nakon raspada Jugoslavije bila prva koja je zaigrala u jednom hrvatskom („Svjedoci“ Vinka Brešana), bosanskom („Grbavica“ Jasmile Žbanić, nagrađen Zlatnim medvedom u Berlinu) i kosovskom filmu („Tri prozora i vešanje“ Ise Ćosje). Ali ne samo njen angažman već i tematika ovih filmova, koji su se bavili posledicama rata na ovim prostorima, uvek je bila prst u oko ovdašnjoj čaršiji. Ipak, Karanović nije odustajala od svojih stavova, bez obzira na reakcije u javnosti (pa čak i pretnje), pa je o ratu govorila i kao autorka u svom rediteljskom prvencu „Dobra žena“. Svoj aktivizam glumica neretko izražava i izvan svoje profesije, istupajući javno u borbi za ljudska prava i protiv svake nakaradne politike. I u pozorištu, koje je takođe obeležila svojim ulogama, oprobala se kao rediteljka predstavom „Mi smo oni na koje su nas naši roditelji upozoravali“.
Rođena je 1957. u Beogradu. Svoje znanje prenosi kao profesorka glume na Akademiji umetnosti.