Mislilac slobode

„Junak“, kome je posvećeno 10 tekstova u ovoj spomenici, bio je zbog zdravstvenih problema odsutan, ali su njegova supruga Nevenka i sin, lider Demokratske stranke Boris Tadić sa suprugom i ćerkama, bili prisutni dok su o knjizi govorili Jagoš Đuretić, Nenad Kecmanović, Bogoljub Šijaković i Vukašin Pavlović.

Ljubomir Tadić je rođen 14. maja 1925. godine u selu Smriječno, kod Plužina u Crnoj Gori. Njegov otac Pavle bio je poručnik crnogorske vojske i u svojoj kući je otvorio prvu školu u krajevima Pive u vreme Kraljevine Jugoslavije. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a pošto je u međuvremenu izbio Drugi svetski rat, prekinuo je školovanje i 1941. sa 16 godina otišao u rat. U narodnooslobodilačkoj borbi bio je partizan, a kraj rata dočekao je u činu kapetana. Za sebe kaže da je „marksista, ali ne i boljševik“. Pravni fakultet završio je u Beogradu 1952, a doktorsku disertaciju je odbranio u Ljubljani 1959. Godine 1968. bio je jedan od predvodnika studentskog protesta, a 1974. je zbog „nepodobnosti“ udaljen sa fakulteta.

Tadić je jedan od 13 osnivača Demokratske stranke, u decembru 1989. godine, a uz Dragoljuba Mićunovića jedini je od njih koji je još član DS-a. Ovaj nekadašnji praksisovac i komunistički disident, današnji protivnik američke politike, Haškog tribunala i „beogradskog mondijalizma“, zagovornik teze da Srpska Krajina nije definitivno izgubljena i predsednik Pokreta za zajedničku evropsku državu Srbije i Crne Gore, tvrdi da na njegovo opredeljenje nisu uticali patriotski razlozi, već flagrantna nepravda takozvane međunarodne zajednice, koja je nasilnu secesiju priznala kao legitiman čin. Da je bilo po želji njegovog oca, Boris Tadić nikako ne bi bio izabran za predsednika Srbije – reklo bi se na osnovu dugogodišnjih političkih uverenja akademika Ljubomira Tadića.

Čovek koji je još osamdesetih godina najavljivao raspad Jugoslavije, veruje da „građanski rat nije započeo 1991. godine“, već se njegovi jasni znakovi nalaze u periodu „socijalističke izgradnje“, naročito „ustavne izgradnje“, sa posebnim naglaskom na Ustav Srbije iz 1974. godine. Prema Tadićevoj tezi, za razaranje Jugoslavije nije odgovoran socijalizam, nego njegov „boljševički privid“, pri čemu je „istorijski paradoks da između boljševičkog projekta razbijanja Jugoslavije i zapadnog projekta kojim je to razbijanje ostvareno, postoji puna konvergencija“. Među stavovima zahvaljujući kojima je akademik Tadić zaradio razne epitete, svakako je i onaj koji se tiče Haškog suda – prema njegovom tumačenju, reč je o „gnusobi namenjenoj Srbima“.