Tomislav Nikolić Može neko miting „Kosovo je Srbija“ koliko hoće predstavljati kao nadstranački, svesrpski i državotvorni, ali za politički pismene Tomislav Nikolić je njegova prva violina, kao što je Nikolićev radikalski program spritus movens – nadahnjujući duh u pokušaju da se iznađe „dostojanstven odgovor“ gaženju međunarodnog prava. Ako je u izbornoj noći nakon drugog kruga predsedničkih izbora Nikolić uspeo da se predstavi kao moralni pobednik, samo koju sedmicu kasnije politika glavnih zemalja Zapada pomogla mu je da tu svoju moralnu poziciju politički kapitalizuje u neku vrstu sive eminencije i supervizora vlasti.
Radikalski vođa u zemlji ne samo što moralno nadzire Tadića i Koštunicu, već njima i donekle manipuliše. I tu je Nikolić relativno pravičan, jer packe deli koliko može ravnopravno. Šešeljev „najbolji đak“, sad može da se pohvali i da je patriotski uzor za Koštunicu, dok u odmeravanju Tadićev patriotizam u odnosu na onaj Nikolićev nekako liči na defetizam. U tom logičkom sistemu – gde se evropski kolosek Srbije posle 5. oktobra – pokazao kao iluzija (zahvaljujući i Evropi), a Nikolićeva upozorenja kao dalekovidost. Sva ona pravovremena priznavanja rezultata izbora, principijelno ponašanje nakon što ga je Koštunica izigrao u skupštinskoj verziji „Velikog brata“, sad Nikoliću daju moralno pravo (jer ga nisu slušali kad je trebalo), da se nametne kao najoptimalniji, možda i jedini mogući, katalizator gneva i razočaranja koje se oseća i u vazduhu.
Da se ne lažemo, radikali imaju vlast na tacni. Ta vlast se i valja ulicama, ali se da lako legitimisati i u parlamentu, što bi Tadića dovelo u neku paradoksalnu poziciju srpskog Gorbačova. S druge strane, od čoveka koji je izabran da demontira Miloševićev sistem, Koštunica je došao u poziciju da se pravda pred Nikolićem (koji je i vojvoda), kao „garantom stabilnosti“ u dezorijentisanoj zemlji. Za sebe je Nikolić govorio da je „evroskeptik“, ali i to danas zvuči krajnje politički korektno, s obzirom u kakvu je poziciju Evropa gurnula Srbiju. Hegelovski rečeno, duh istorije nije dao Nikoliću da ostane na margini, da se samo bavi građevinarstvom, peče rakiju i ljulja unuke. Ne znamo da li je i Hegel bio obavezna literatura koju je Šešelj preporučio svojevremeno Nikoliću.