Olivera Katarina: Od Lenče do Velike Boginje

Ali, takođe, otvorila su mi se sva vrata sveta kada je muzika u pitanju – rekla je Olivera Katarina u intervjuu Danasu pre nekoliko godina povodom filma kome je ove godine tačno pola veka. Čuveni „Skupljači perja“ Aleksandra Saše Petrovića te godine dobili su Gran pri u Kanu, a svet šou-biznisa novu zvezdu – Oliveru Katarinu.

„I da ništa drugo nisi snimila osim uloge Lenče, upisala si se u istoriju filma“, rekao joj je reditelj Boro Drašković. Ipak, karijera Olivere Katarine tada je krenula više muzičkim nego filmskim tokom. Sedamdeset dva koncerta zaredom u pariskoj Olimpiji i potvrda Olivere Katarine kao fam fatal. Posle jednog od tih koncerata u garderobu će joj doći Salvador Dali i reći: „Vidite šta ste mi uradili. Sav gorim!“ Ona će kasnije izjaviti da je i sama bila žrtva svoje lepote, ali su to bili i mnogi poznati muškarci.

Rođena kao Katarina Petrović 5. marta 1940, odrastala je u Pop Lukinoj ulici u Beogradu, uz izuzetno strogog oca i brižnu majku, čije je ime dodala svom nakon majčine smrti. Nakon završene gimnazije po njihovoj, ali i želji svoje prve ljubavi – vaterpoliste Milana Galeta Muškatirovića, postaje studentkinja prava. Ipak, sve je vuklo ka filmskoj akademiji koju i upisuje u klasi sa Petrom Kraljom, Stanislavom Pešić, Milenom Dravić. NJena uloga Koštane loše je dočekana, ali oštra kritika Vuka Vuča od nje nije učinila bolju glumicu u toj predstavi, već njegovu ženu. Tada je, pričalo se, pokušao da se otruje njen stariji kolega i udvarač – Miloš Žutić. Ipak, ovaj brak nije trajao dugo a već sa 25 godina obrela se u strastvenoj vezi sa više od 20 godina starijim direktorom Avala filma Ratkom Draževićem. I ova veza burno se završila uz pretnje dizanja ruku na sebe, ali i Oliveru. Skrasila se zatim uz visokog gradskog funkcionera Miladina Šakića, sa kojim je 1971. dobila sina Maneta.

Pretežno muzička karijera, uz snimanje filmova neretko u inostranim koprodukcijama, išla je od popularne muzike, šlagera i šansona, skrećući još od osamdesetih ka etno zvuku, pa i onome što se zove „narodna muzika“. Tu negde, sredinom osamdesetih njenom pojavljivanju u javnosti i slavi dolazi kraj. Iz skajnutosti će je početkom dvehiljaditih izvući jedna Marina Abramović pozvavši je da učestvuje u njenom performansu u Gugenhajm muzeju, i jedan inostrani bend – Vaya con Dios sa kojima će na njihovom beogradskom koncertu otpevati „Đelem, đelem“. Najzad, odigraće Veliku Boginju u „Čarlstonu za Ognjenku“ i održati nekoliko povratničko-oproštajnih koncerata.