Šimonović je u diplomatiju zakoračio posle raspada SFRJ, a 1992. postao je desna ruka tadašnjeg ministra inostranih poslova Mate Granića. Iako mu je vladajuća stranka ukazala poverenje, nije želeo da sledi primer većine ostalih zvaničnika i učlani se u HDZ. Godine 1996. predsednik Franjo Tuđman imenovao ga je za hrvatskog ambasadora pri UN. Saradnju s pokojnim šefom države pamti po savetima koje je Tuđman od njega tražio. „Nije me zvao na preferans ili tenis, ali često se konsultovao sa mnom, ne vodeći računa o državnoj hijerarhiji“, otkrio je Šimonović u jednom intervjuu.

Po isteku šestogodišnjeg mandata u UN vratio se u Hrvatsku i pristao da bude zamenik ministra inostranih poslova u kabinetu socijaldemokrate Ivice Račana, takođe kao nestranačka ličnost. Baš kao i u slučaju saradnje s Tuđmanom, uspeo je da se nametne kao Račanov čovek od poverenja. Budući da mu posle povratka HDZ na vlast 2003. nije ponuđen posao u novom sazivu vlade, postao je profesor na Pravnom fakultetu u Zagrebu, gde je predavao opštu teoriju zakona i međunarodne odnose. U oktobru 2008. imenovan je za ministra pravde i tu funkciju obavljao je do ovog meseca.

Ivan Šimonović rođen je 28. maja 1959. u Zagrebu. Studije prava završio je u rodnom gradu 1982, a osam godina kasnije odbranio je doktorsku disertaciju, što je predstavljalo zaokret u tradiciji njegove porodice, poznate po velikom broju lekara. Kao jedno od najvećih dostignuća ističe profesionalno usavršavanje na Univerzitetu Jejl, gde se susreo s visoko rangiranim zvaničnicima Sjedinjenih Država. Između ostalog, rado se seća razgovora sa supružnicima Klinton. Oženjen je koleginicom Dubravkom, s kojom ima sina i kćerku, takođe pravnike po struci.