Afrička priča

Tih studentskih, davnih godina bilo je uobičajeno da pored naših ljudi, ovde na školovanju budu i studenti iz takozvanih nesvrstanih zemalja. Tako se desilo da negde pri kraju prve godine pored mene sedne jedan crni momak. Zvao se Ansa Kvariše Ovusu.
Bio je iz neke države Zapadne Afrike i to je bilo dovoljno za upoznavanje. Sledeće nedelje ponovo je sedeo pored mene. Razlog je bio nagovešteni kolokvijum iz nacrtne. Uspeo sam da mu pomognem i položili smo obojica. Posle toga sam mu crtao neki seminar iz projektovanja. Za pare. Zatim grafički rad iz statike. Sve to nije bilo ništa neobično. To su radili i crni i beli studenti. Vežbe iz urbanizma imali smo u nekoj mesnoj zajednici. Tu smo se slikali. Fotografija kao i svaka druga. On i ja pored nekog stuba. Bili smo na trećoj godini kada se desilo da je morao da dođe do moje kuće. Da uzme neki crtež. Tada sam stanovao u Beogradu, odmah ispod Fakulteta. Zadržao se kratko ali kada je video na zidu ikonu, zainteresovalo se za to. Šta je to, ko je to na slici, pitao je. Zašto je to u kući? Zašto kandilo?
Sutra na Fakultetu sam mu objašnjavao religiju i duhovnost ovog naroda. Ako je to kućni zaštitnik, zašto ja ne nosim oko vrata znak svog zaštitnika da me štiti – čudio se Ansa. Nisam znao odgovor. Kod nas je to tako, rekao sam. A kod nas nije, sugestivno je odgovorio i iz košulje oko vrata izvadio je malu pljosnatu statuu od belog tvrdog kamena sa malom rupicom kroz koju je bio provučen neki svileni konopčić. Onaj tvoj se zove Đorđe, a ovaj moj Sahal.
Od tada njegovo interesovanje za mene postaje izraženije. Kao da smo iz ekonomskih odnosa prešli u neke čudne, duhovne. Vrhunac je bio kada je tražio da dođe na Đurđevdan. Da vidi obred. Moji roditelji nisu imali ništa protiv. I mada smo se dogovorili oko toga, nije se pojavio. Nije ga bilo skoro mesec dana i videli smo se tek krajem maja. Rekao je da je bio u poseti svojima u Africi. Bilo je važno. Nešto oko nasledstva. Raspitivao se kako je protekla Slava. Kao i svake godine, rekao sam. Koliko je bilo ljudi, pitao je Ansa. Nisam brojao. Kako to? Jednostavno kod nas se to ne broji, pokušao sam da mu objasnim. Sve se broji, rekao je on.
I onda par dana pre mog diplomiranja našli smo se u maloj sali, gore na spratu. Bilo smo sami. Isrpičao mi je čudnu priču. Njegov stric je bio plemenski starešina. Pre desetak godina u njihovo selo je došao jedan beli čovek. Sačuvana je priča kako je izgledao. Znaju ko ga je doveo i ko je za njega garantovao. N Gugi. Kojim kolima su došli. Reno 4. Koji je bio dan. Sreda. Znaju kako su bili obučeni. Govore o dugačkom sivom mantilu koji im je ličio na odoru, koji je nosio taj belac. I dobio je malu statuetu. Od gline. Tvrdo pečena zemlja sa par linija. Taj beli čovek im je izgledao kao pravi. On bi mogao da prenese svu tu energiju koja se nalazila u toj maloj figurini. To se daje samo onima koji su odabrani, koji mogu da svoju energiju prepoznaju u ovome komadu zemlje i da to iskoriste za svoje i opšte ciljeve. To ti je kao u statici, superponiranje momentnih linija. To je pozitivno sabiranje onoga što jeste sa onim što se može deseti. Ali glavni oslonac te trgovine bila je saznanje da porodica tog belog čoveka već pet generacija živi na jednom mestu. Na zemlji. Baš kao i oni koji oduvek žive na zemlji. I svi u selu znaju da taj beli čovek živi u Zemlji Srbiji. Tako je ostalo zapamćeno. Zemlja Srbija. I on je dobio zadatak kada je dolazio ovde, da dođe do tog čoveka. Da dođe do Zemlje Srbije. I on je došao ovde. I video da je sve ovo Zemlja Srbija. Oni su tamo mislili da je to neka manja oblast, neki lokalitet, neko malo mesto, nešto što svi znaji kada se pita. I sada je on video da je sve to tačno. Eto, on je naučio srpski, da ga ceo svet razume ali nije uspe da nađe gde je to Zemlja Srbija.
Kaže da je nosio onu našu studentsku sliku i da je pokazao svojima. Oni su procenili da se meni može verovati. Oni nisu pronašli Zemlju Srbiju i svoju malu figurinu. Ali oni me mole da ja to nađem. Nacrtao mi je taj mali predmet. Onako tehnički sa dimenzijama u dve projekcije. I šta kada nađem, kako da vam javim, zapitao sam. Ne treba. Mi ćemo se tebi javiti. Ti si naš. Ti si odabran. Ti ćeš to naći. Mi znamo.
Nikada se više nismo videli. Kada sam došao iz vojske rečeno mi je da je i on diplomirao i da je otišao. Došao sam do adrese na kojoj je stanovao, bio u ambasadi, ali bez rezultata. I tako već četrdeset godina. Ništa. Preselio sam se u Zemun. Počeo sam da upoznajem grad i ljude. Pre godinu dana sam došao do Branka Najholda. I do njegovog stana. I do njegove sobe. I do njegove kolekcije. I na moje zaprepašćenje u vitrini među ostalim stvarima bila je i mala zemljana figurina. Odmah sam je prepoznao. Pitao sam ga odakle mu to. To je original – pohvalio se Branko. Svojeručno sam je preuzeo. Imao si reno 4, dan je bio sreda, doveo te je N Gugi, i bio si u sivom mantilu – izgovorio sam u jednom dahu. Sada je on bio zaprepašćen.