Albatros među dokonim mornarima

Šta je potrebno da bi se napisala dobra kratka priča? Jedan od mogućih odgovora ukazuje da umeće kratke priče podrazumeva sposobnost da se u ograničenom obimu oslika čitav jedan život, prelomljen kroz ono što je rečeno, a još više kroz ono što je ostalo neizrečeno, što samo naslućujemo, što domaštavamo.
Neki drugi odgovor sugerisao bi da pripovetka treba da poseduje zanimljiv zaplet i obrt, čime će iznenaditi čitaoca i navesti ga na novo slaganje pročitanog materijala. Time bi se čitalac pozvao da ponovo preispita sebe i svoju poziciju, a samim tim bi ga pisac uputio na dublje razumevanje, koje bi trebalo da bude usmereno ka novoj i drugačijoj spoznaji sebe i sveta, što je, složićete se, ultimativni razlog konzumiranja umetnosti.
Na žalost, kratka proza Dejana Vukićevića u knjizi Omama (Filip Višnjić, 2007) ne poseduje pomenute kvalitete. Daleko bilo da je Omama knjiga napisana nepismeno, diletantski, bez mnogo uloženog truda. Ipak, nedostaje joj autorske hrabrosti i strogosti prema sebi, da bi se izdigla iznad uobičajenog proseka kojom se odlikuje srpska pripovetka s kraja 20. i početka 21. stoleća.
Knjiga je podeljena u pet ciklusa koji nisu međusobno povezani, iako unutar nekih od njih priče čine celinu. Tako se prvi ciklus Amarkord, bavi sećanjem na detinjstvo. Drugi ciklus, Srodnici, govori o neobičnoj porodici pripovedačevoj. U preostala tri ciklusa (Miraž, Strelci promašaja i Omam) priče nisu međusobno povezane, ili je makar nasilni pokušaj autora da ih na neki način objedini naslovom propao.
Nije novost da su sve priče već odavno ispričane, ali još uvek ima majstora koji uspevaju da stare priče odenu u nova odela i da nam ih poture kao svežu robu. Dejanu Vukićeviću to ne polazi za rukom. Naime, neke od njegovih priča iz ciklusa Amarkord odišu banalnošću svakodnevice, koja čak nije ni dovoljno „svakodnevna“ da bi nas navela da se zapitamo o njenoj suštini. Pokušaj da se na scenu izvede galerija „neobičnih“ članova porodice suviše podseća na neke tuđe pokušaje, ali bez pastišnih kvaliteta. Možda bi neke od priča bile zanimljivije da su više nagoveštavale, a manje otkrivale (Ždrepčeva krv), ili da nisu ponavljale siže trećerazrednog pornića (Otvorena vrata).
Ispred čitave zbirke stoji lirski (?!) zapis po imenu Mája. Lirski je, možda, po tome što se njegove dve poslednje rečenice rimuju. Međutim, ono što ga izdvaja iz zbirke jeste slika oca, kao čuvara i autoriteta iz senke, pred kojim se mora šaputati. Naime, otac pokriva decu pred spavanje. Njegova senka koja se ocrtava na zidu kad izađe iz sobe, izaziva strah kod mlađeg od dva brata. Stariji brat teši mlađeg i obećava mu da senke više neće biti ujutru. Međutim, posle mnogo godina, očeva senka i dalje lebdi nad njima i oni i dalje šapuću.
Siguran sam Dejan Vukićević nije želeo da svoj autopoetički credo iskaže u slici šaputanja u strahu pred ocem. Međutim, hteo-ne hteo, uspeo je. Njegova knjiga predstavlja upravo to – šaputanje umesto razgovetnog govora. Neke od priča poseduju potencijal (Amarkord ili varka, Prvi put s ocem na mokrenje, Miris Bebe, Mehur), ali on ostaje neiskorišćen, pa bledi i naposletku nestaje, kao i neki od Vukićevićevih junaka.
Omama je objavljena u izdavačkoj kući Filip Višnjić, u čuvenoj biblioteci Albatros koju su zajedno pokrenuli Stanislav Vinaver i Todor Manojlović – dva velikana ovdašnjeg modernizma. Zarad podsećanja: prva knjiga u biblioteci bio je Dnevnik o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog. Da li je ovo značajno?