Amat Eskalante: Film treba da izaziva stid

Iako se ovakve retrospektive najčešće priređuju za autore na zalasku karijeri, koji iza sebe imaju veliki broj naslova, SFF je poznat po tome da u fokus često voli da stavi i mlađe reditelje koji su već sa svojim prvim filmovima pokazali da se mogu stati rame uz rame sa dobro poznatim filmskim stvaraocima, i koji će sigurno u budućnosti, biti među najboljima.

Amat Eskalante je samouki filmski stvaralac. Rođen je u Meksiku a odrastao je u Los Anđelesu. Sedmom umetnošću počeo je da se bavi sa 15 godina. Napustio je srednju školu i otišao u Ostin, Teksas, gde je zahvaljujući filmskom društvu koje je osnova reditelj Ričard Linklejter, provodio vreme gledajući filmove i učeći zanat. Danas živi u rodnom Guanahuatu, čije priče prenosi na bioskopsko platno. Meksička svakodnevica – droga, nasilje, teme su kojima se bavi od svog prvog filma „Sangre“ koji je prikazan i nagrađen u kanskoj selekciji Izvestan pogled (FIPRESCI priznanjem). I njegovo drugi film „Los Bastardes“ bio je deo istog program. Najpoznatije ostvarenje – „Heli“ nagrađeno je za najbolju režiju u glavnom programu Kana, iako su premijeru pratile burne reakcije kritike, povodom vrlo eksplicitnih scena nasilja u filmu. Eskaleteov novi naslov „La Regi�n Salvaje“ (The Untamed) u trci je za Zlatnog lava na predstojećem Venecijanskom festivalu, koji počinje za desetak dana.

Poželeli ste da postanete reditelj kada ste pogledali film Stenlija Kjubrika „Paklena pomorandža“. Šta vas je inspirisalo u tom filmu? Zašto vam se toliko dopao?

– Mislim da je to bio način na koji je Kjubrik mešao nasilje sa lepotom i zadovoljstvima. Iznenadila me je ta mešavine prelepe muzike i nasilja. Dopalo mi se i kako je vizuelno pričao priču, kako upoznajete likove kroz slike i zvukove. To je bilo nešto neobično, nešto drugačije i opasnije od onoga što sam do tada gledao. Do tada sam gledao filmove kao što su „Čarobnjak iz Oza“ ili „E. T.“…. ostvarenja koje i inače gledate kada ste mladi. A onda sam video ovaj film i bio sam iznenađen. Bila je to zaista veliko iskustvo za mene.

Kjubrika su, kao i vas, napadali da u filmu ima previše nasilja. Zašto ljudi tako reaguju na prikazivanje nasilja u autorskim filmovima, dok nemaju problem kada se radi o blokbasterima, ili čak kada se nasilje prikazuje u medijima?

– Pretpostavljam da je to zbog načina na koji je nasilje prikazano. U mom filmu „Heli“ ubijena je samo jedna ili dve osobe nasuprot na primer „Odredu otpisanih“ ili sličnim naslovima gde gine sigurno 50 ljudi. LJudi bivaju užasnuti kada prikažete nešto što je po mom mišljenju bliže stvarnosti. To i treba da ih nervira i da im smeta jer je to smisao filma. To je razlog zašto sam ga tako snimio. Hteo sam da ljudi o tome razmišljaju umesto da uživaju i da ih sve to zabavlja. Hoću da im pokažem kako bi izgledalo da su zaista tamo, umesto da koristim neki filter i da situaciji dodajem neku vrstu glamura. Hoću da pokažem koliko nasilje može biti prljavo i koliko je ljudsko i neljudsko istovremeno. Umesto da ga prodajem kao zabavu.

Da li film mora da bude šamar u lice publici?

– Ne svaki film. To ja želim da uradim sa nekim od svojih filmova. Ali kao reditelj tražite svoj put, šta vas inspiriše, kako da prikažete stvari koje vam zaokupljuju pažnju, čije priče želite da ispričate… Imam svoj stil kako pravim filmove. Ne mislim da svi filmovi treba da budu takvi ili drugačiji. Volim sve vrste filmova. Od komedija, romantičnih komedija, mjuzikala, drama… sve mi se dopada. Sa filmovima kojima sam do sada radio, pokušao sam da nađem svoj način na koji želim da pričam priče koje me zanimaju.

Rekli ste jednom da imate velikih problema kada želite da prikažete vaše filmove u Sjedinjenim Američkim Državama. Zašto?

– NJima se ne dopada kada su seksualni odnosi prikazani na nekakav sirov način. Kada u tome učestvuju ljudi koji nisu deo Holivuda ili manekeni. LJudski delovi tela, poput penisa ili vagine, ženskih grudi, ako nisu seksi ili glamurozni, to im nije zanimljivo. Lako im je da prodaju piće seksom. Ali kad pokažete seks iz drugih razloga, da bi prikazali koliko je neko ranjiv ili da biste razumeli neki lik, za njih je to problematično.

Ali za njih su problematični vaši filmovi i zato što pokazujete veze Amerike i Meksika…

– Sjedinjene Američke Države deo su jednačine koju čine moji filmovi. „Los Bastardos“ govori o problemima koji nastaju sa sve većim brojem Meksikanaca u SAD, o imigrantima u ovoj državi i kako te dve kulture utiču jedna na drugu. „Heli“ se, s druge strane, bavi uticajem SAD na Meksiko. Važan deo filma je fabrika automobila DŽeneral motors i način na koji ona utiče na ljudske živote u njenoj okolini.

A kako ljudi u Meksiku reaguju na vaše filmove?

– Neke reakcije su pozitivne, neke ne. Imali su problem sa tim što prikazujem meksičke priče izvan naših granica. Moji filmovi su prikazivani na velikim, prestižnim festivalima, poput Kana. Tamo možete videti kako se meksički novinari stide jer prikazujem situaciju u Meksiku. Niko ne može da kaže da sam nešto izmislio. Sve je tako. I naravno da je to bolno videti. Jedno je što to proživljavate, ali je nešto drugo kada i svi mogu da vide šta vam se događa. Ali film i treba da izaziva stid, jer će na taj način, nadam se, izazvati i neke promene.

Zanimljivo je da sa „Heli“ niste posebno istraživali priču, već ste je izmislili, ali da se kasnije ispostavilo da je sve tačno tako…

– Nisam istraživao jer ima previše informacija, pa nisam hteo da priču gradim na previše preciznim podacima. Nakon filma pokazani su mi klipovi na internetu scena mučenja u Meksiku, koji su bili iste kao u filmu. Ali ja sam znao da je tako. Nisam se pravio da izmišljam stvari, nego sam znao da se slične stvari događaju i od tih delova sam pravio priču. Nisam hteo da istražujem jer nisam hteo da imam novinarski pristup ovoj temi, nego lični i emotivni.

Kako žive ljudi u Meksiku? Zapravo vaši filmovi govore samo o jednoj od stvarnosti u Meksiku…

– Tačno je. Ne žive svi ljudi istu stvarnost. Imate bogate ljude, zapravo jedan od najbogatijih ljudi na svetu je iz Meksika, a opet imate i najsiromašnije ljude na svetu takođe u Meksiku. Moja država je sudar tih života.

Kakav je vaš stav u debati o tome da filmovi podstiču nasilje? Na otvaranju 22. SFF gledali smo film „Taksista“ a Robert de Niro i Martin Skorseze gotovo da su doživeli bojkot filma, kada se saznalo da je atentator Ronalda Regana DŽon Hinkli bio opsednut likom Trevisa Biklija…

– Čak i da podstiče nasilje, to ne bi bilo na osnovu takvih filmova kao što su „Taksista“ ili „Paklena pomorandža“. Možda „Supermen“ ili nešto slično, jer mnogo više ljudi gleda ovu vrstu filmova. Posebno mladih. Ali sumnjam da je tako. Da li će čovek biti nasilan zavisi od njegovog vaspitanja, sredine u kojoj odrasta… Serijske ubice nisu ubile toliki broj ljudi zato što su gledali filmove. Zapravo u svetu je bilo mnogo više nasilja pre nego što je nastala sedma umetnost. Ako čini išta, onda film, naprotiv, oslobađa od nasilnog ponašanja u stvarnom životu.

Vaš sledeći film biće prikazan u Veneciji. Biće to SF žanr. Kako je došlo do toga?

– Činilo mi se da sam stigao do zida sa određenim temama. Moj novi film govori o homofobiji i represiji nad ženama. Pokušao sam da nađem razloge zašto se to dešava. Nisam mogao da ih nađem u stvarnosti. Pa sam potražio odgovore izvan ove planete. Film je zapravo metafora. Videćete.

Ali je priča i ovaj put nastala iz stvarnosti…

– Pročitao sam novinske članke iz grada u kome živim. Bio je jedan tekst sa ružnim naslovom – „Udavio se peder“. U tekstu sam saznao da je medicinska sestra. Iznervirao sam se jer je on tokom svog života pomagao ljudima a u novinama je nazvan „pederom“. Drugi tekst govorio je o ženi koja je silovana i koja je optužila svog napadača, da bi se on branio kako je ona to želela i da bi je čak optužili zato što ga je udarila. Ta vrsta nepravde me je naterala da snimim ovaj film.