Arkadija – mit i stvarnost

Taj kultrni istorijski paradoks uočila je autorka Barbro Sentilo Fricel, napisavši kulturnu istoriju tog pojma – Barbro Santillo Fritzel: Arkadien. Mythos und Wirklichkeit/Arkadija. Mit i stvarnost (Böhlau Verlag Köln Weimar Wien, 2009).

Osnovna težnja autorke bila je da u žižu stavi antičku kulturu i sadržaje ne tako davno iščezle pastirske kulture koja je sprezala agrarni način života u kojoj su konji i krave, ovce i koze bile samorazumljivi sastavni deo stvarnosti. Autorka je mišljenja da nijedna druga životinja nije imala veći značaj u istoriji čovečanstva no što je to slučaj sa ovcom. Jednostavni resursi – poljana sa sočnom travom – kao produkciona platforma za meso, mleko, vunu i sve što se iz njih može proizvesti čine je jedinstvenom.

Domestikacija ove životinje otpočela je pre devet milenijuma na Bliskom istoku, da bi bila preuzeta u Grčkoj i srednjem Mediteranu. Autorka, koja je ujedno i direktorka Swedish Institut u Rimu, koncentriše se na Italiju ili još konkretnije na odnose u Apuliji. Da bi se stado krava, ovaca ili koza sa jednog kraja zemlje na drugi transportovale, neophodna je bila politička stabilnost celokupne teritorije. Značaj soli i vegatitivnih formi, protok vode i stočnih pijaca minuciozno su rekonstruisani. Iznenađujuće je saznanje da je Tivoli najpre bio stočna pijaca ili da je Herakle najpre bio bog zaštitnik italijanskih pastira i stočara. Termalni izvori bili su, kao što arheološki napisi potvrđuju, ne samo humano-medicinski, već su upotrebljavani i u veterinarske svrhe.

Ova specijalistička studija deluje na prvi pogled demitologizujuće, dekonstruišući mit o arkadiji. Možda je ona pre prosvetiteljsko štivo o vanliterarnim izvorima pastoralne poezije, podsećajući nas da je naša predstava o arkadijskoj idili bila lišena tog agrarno-biološkog aspekta. Otrežnjujuća studija koja privodi reviziji nazore o pastoralnoj idili arkadije.