Asimilacija nemoguća a lojalnost isključena

U dvobroju Danasa, subota-nedelja 20-21. januar, str. 42, prof. dr Rada Trajković je napisala i da „Svaki Srbin na KIM koji tu i ostane jest garant interesa srpske države na njenoj vekovnoj teritoriji“. Na KIM Srbi žive vekovima, ali srpska država je tu teritoriju držala svega oko tri veka, od vlade Stevana Nemanje i njegovih potomaka do Kosovske bitke, svega oko dva veka i od 1912. do 1999. godine. KIM 1389. i 1912, u pogledu sastava stanovništva bitno je promenjeno na štetu srpskog naroda koji se morao iseljavati, jer je i za vreme turske vladavine i posle nje, bio izložen velikom teroru, ne samo od Turaka i turske vlasti, već pre svega od svojih suseda Albanaca.
Danas je o KIM objavio 1998. feljton „Srbi i Albanci“ u 42 nastavka, koji se može reprizirati.
Posle oslobođenja KIM 1912, politika srpske vlade doprinosila je pogoršavanju međusobnih odnosa između Srba i Albanaca sa druge strane, posebno zbog osvajanja i držanja severne Albanije krajem 1912. i početkom 1913, kada je srpska vojska pretrpela i znatne gubitke i morala da se povuče zbog zahteva velikih sila, posle čega je izbila poznata albanska pobuna koju su srpske trupe krvavo ugušile i kojom prilikom su naročito stradale albanske žene i deca, a o čemu su nam pričali i naši preci koji su kao srpski vojnici u tome učestvovali, a o tome je pisala naročito radnička štampa u Srbiji.
Još je Dimitrije Tucović (u svojoj knjizi Srbija i Albanija 1914) pisao: „… Arbanska politika naše vlade završena je porazom koji nas je stajao velikih žrtava. Zavojevačkom politikom srpske vlade prema arbanskom narodu stvoreni su na zapadnoj granici Srbije takvi odnosi da se u skoroj budućnosti mir i redovno stanje teško mogu očekivati… naša štampa, u pogubnoj utakmici da pomogne jednu rđavo upućenu i rđavo izvođenu politiku, mesecima i godinama (je) rasprostirala o albanskom narodu tendenciozna mišljenja, i što… takvim mišljenjima i sama vlada pokušava da opravda svoju zavojevačku politiku u Albaniji“, i „Prodiranje Arbanasa na istok je od velikog istorijskog značaja. Ono je odlučilo sudbinu srpskoga naroda u celoj oblasti na južnoj granici pređašnje Srbije.“
Ni u Kraljevini Jugoslaviji prilike na KIM se nisu bitno poboljšavale, jer su se po selima i gradovima isticale albanske zastave, rasturale geografske karte velike Albanije do Vranja i Pčinje, muslimanski poglavari su držali vatrene govore o vekovnim tradicijama Albanaca na prostorima KIM, napadane su agrarne vlasti i srpski kolonisti a neki i ubijani, a albanski intelektualci i politički prvaci su pisali predstavke Društvu naroda u kojima je istican težak položaj albanske manjine i tražena međunarodna zaštita, itd.
Prema politici od 11. novembra 2006, glumac Ljuba Tadić u svojim sećanjima rekao je i sledeće:
„Ja sam sa majkom malo slobodnije razgovarao. Priča ona meni jedanput šta joj se desilo kada me nosila ’29, negde u februaru. Kaže: „Idem prema kući i vidim dva žandara kako šutiraju u stražnjicu tri Šiptara, koji idu četvoronoške. Ja se okrenem i kažem: „Ljudi, šta radite?“ Žandar je gurne. Ona trudna i ne može ništa da mu uradi nego ga ujede za ruku. Žandar ode i prijavi je sreskom načelniku. Ovaj je kazni sa šest dana dnevnog zatvora. Ona, pošto je imala još troje dece i trudna je, mora svakog dana da dođe u osam sati i da izađe u dva sata. Kaže da je celi Uroševac (tada su živeli na Kosovu) bio na njenoj strani, ali nije vredelo. Ona je sve to izdržala. Ona nije volela te žandare. Ali se nikad nije opredeljivala za stranke. To nije popularna priča za ovo vreme. Neki Srbin će da kaže: ’Kako to? To nije moguće’. To je moguće!“
Prema popisu stanovništva od 31. januara 1921. na Kosovu i Metohiji u okruzima: Zvečan, Kosovo, Peć i Prizren i srezu Kačanik koji je pripadao skopskom okrugu bilo je stanovnika vere pravoslavne 93.167. Nekoliko desetina hiljada Srba i Crnogoraca koji su tada smatrani Srbima, nisu mogli ozbiljnije da promene demografiju u toj oblasti. To nije uspela ni sprovedena, sa mnogo teškoća, kolonizacija, između ostalog i zbog otpora domorodačkog stanovništva, pre svega albanskog i turskog, a delom i srpskog.
Vasa Čubrilović, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu je 7. marta 1937. održao predavanje u Srpskom kulturnom klubu pod naslovom „Iseljavanje Arnauta“, i govoreći o problemima kolonizacije južnih krajeva, između ostalog je naveo da „problem Arnauta“ u našem nacionalnom i državnom životu nije nastao od juče. On je igrao veliku ulogu u našem srednjovekovnom životu, ali od sudbonosne važnosti je od konca 17. veka, kad se srpske mase iseljavaju prema severu, i na njihova mesta dolaze albanski brđani“ i da se iz „statističkih podataka vidi da je u tim predelima prirodni priraštaj Arnauta bio veći nego broj celokupnog našeg prirasta po rođenju i kolonizaciji“, a u zaključku je naveo i ovo: „Imajući u vidu sve gore izloženo, nije slučajno da mi, prilikom raspravljanja problema kolonizacije na jugu, polazimo sa stanovišta da je jedini efikasan način rešenja toga pitanja – raseljavanje Arnauta u masi. Postupna kolonizacija nije uspela ni kod nas, kao ni nigde na drugom mestu. Državna vlast, kad hoće da interveniše u korist svoga elementa u borbi oko zemlje može da uspe samo onda, ako postupi brutalno… naše statistike od 1921. i 1931. godine koje smo već naveli pokazuju da je i našu Kolonizacionu politiku pobedila plodnost arnautskih žena…“ a „…Albanski nacionalizam i u našim krajevima raste“. U predavanju koje je 16. maja 1933. održao u Srpskom kulturnom klubu Lj. Radecki je, o problemu Arnauta na Kosovu i šire napisao da „onaj, ko bi ovo pitanje uspeo da reši zadužio bi naš narod zauvek“.
A u elaboratu vojnom ministru Nediću, načelnik Glavnog đeneralštaba jugoslovenske vojske, 27. decembra 1938. đeneral Dušan Simović je, pišući o nacionalnim manjinama, naveo da „nijedan pripadnik manjina ne voli Jugoslaviju i svim silama radi na njenom rasparčavanju, a za albansku nacionalnu manjinu je, između ostalog, i naveo da su Arnauti „svi dušom i telom za njihovu nacionalnu državu – Albaniju“ tako da je „asimilacija nemoguća, a lojalnost u budućnosti isključena, jer iridenta će se kadtad pojaviti u agresivnijoj formi no što je danas“.
Sve u svemu zbog ovog viševekovnog problema treba biti jasniji kada se navodi da je KIM bilo vekovna teritorija srpske države, a ne navodi se, makar u nekoliko rečenica, u kakvim su prilikama živeli Srbi i Albanci, što ne umanjuje odgovornost Miloševića koji je svojom politikom predao KIM Ujedinjenim nacijama.