Foto: STARSPORT

Kod mene je sve to zajedno izraženo ovog vikenda, kada se igra finalni turnir Evrolige za seniore i juniore.

Kako se to pogodi u životu, ovaj F4 je priznanje i lament. Ono prvo jer se retko događa da najbolji igrači i treneri budu istovremeno u Beogradu, što izaziva osmehe i pozitivnu energiju na svakom koraku. Ono drugo – setu i zamišljenost, saznanje da glavni grad naredne sezone, prvi put u XXI veku, neće gledati Evroligu. O ovoj činjenici moraju se zapitati odgovorni, a ne da saopštenjima maskiraju sopstvenu krivicu. Što bi rekao moj komšija NJofra Paviljonski – “neke ljude trebalo je sresti ranije, a neke nikada“…

Subota, 19. maj

Prepodnevni basket časovi posvećeni su juniorima, gde osam timova prezentuje raskoš i talenat omladine. Nažalost, u finalu neće biti srpskih predstavnika. Crvena zvezda i Mega, sa po jednom pobedom iz tri meča, ostaju iza litvanskog, italijanskog, pa i dva španska sastava. Kriza našeg basketića vidljiva je i u ovom uzrastu – previše seniorske, tehničke košarke, premalo kreacije, ideje i vica. Dakle, niti oslanjanje na ekipnu snagu, defanzivnu i ofanzivnu, još manje na napadački individualni instinkt. Nekada prepoznatljiva jugoslovenska škola košarke sada nije i srpska. Prosto, strategiju umesto znalaca određuju “gazde“ i menadžeri, biraju se podobni, a to najčešće znači manje kvalitetni kouči, jer se sa njima, po difoltu, lakše manipuliše. Razmislite, između Miloša Teodosića (1987) i ovih dečaka rođenih 2000. koliko ima asova (i zašto jaaako malo). Opšti je utisak na naša deca znaju od svega po malo, ništa savršeno. Ako analizirate bilo kog asa, videćete da zna sve, ali neka dva elementa savršeno. Upravo ih ta finta, šut, prodor ili asistencija, psihološka stabilnost za poslednji šut – izdvajaju iz mora “dobrih“ igrača i svrstavaju u grupu asova, koja je malobrojna…

U subotu je viđeno i “gala veče“, za dodelu nagrada i priznanja. Mene je neviđeno podsetilo na dodelu Oskara (bez ženskog dela populacije, doduše), na plagirani Holivud, od koga katkad ostanu samo poslednja dva slova. Znate ono – ja tebi vojvodo, ti meni serdare, a kakva smo… Lepa sećanja, Luka Dončić MVP Evrolige i “zvezda u usponu“, što se kosi jedno sa drugim, ili se penje ili se već uspeo, ne može oboje uporedo. Klasična nategnuta “enbiejizacija“ sa dozom rijalitija. U današnjem basketu inače je sve više tehnike a sve manje same igre. Pitanje – dok nije bilo današnjih statističkih penetracija, kako smo svi, nepogrešivo, znali da su najbolji Kića, Moka, Praja, Dražen, Toni…

Nedelja, 20. maj

Današnji dan nudi dve poučne priče. Prva je o litvanskom basketu, pošto su junoše Lijetuvos Ritasa, nadmoćno, sa “svojim“ snagama na vrhu Evrope. Litvanija ima 2,872.000 stanovnika, ali je kult košarke i nacionalne lige postavljen vrlo visoko: basket je (izborni) predmet u školama, a domaća liga se gaji i unapređuje, samim tim što nisu hteli u VTB takmičenje (uporedi ABA i KLS). Osvajanjem trećeg mesta Žalgirisa u seniorskoj EL, zaokružuje se zapis o litvanskoj košarci. Pouka: nije sve u broju stanovnika, stranim igračima u mlađim kategorijama, glamuru i evrima. Ima nešto i u organizovanom, sistematskom radu na lokalnom planu…

Druga skaska je o Realu, koji je ponovo prvak Evrope, pobedom nad Fenerom. Luka Dončić je i ovde izdominirao, makar “papirološki“ i nastavlja svoj put u NBA sa svim kontinentalnim priznanjima. Posebna zanimljivost je trener Pablo Laso, sigurno najosporavaniji kouč Evrolige, koji je došao do svoje druge titule i “fabrikovanja“ najtalentovanijeg momka, uz odličnu igru tima baš kada treba. Za mene je “utisak nedelje“ mirnoća Željka Obradovića tokom finala, nijednom nije dobio “paradajz“ boju lica. Verovatno on zna mnogo više od nas običnih smrtnika o svim dešavanjima u ovoj “privatnoj“ ligi…

Ponedeljak, 21. maj

Ovo je dan rekapitulacije, sumiranja svega što se košarkaški odigralo u Beogradu, čiji čelnici mogu biti veoma zadovoljni odličnom organizacijom, posetom, još više prilivom novca. Košarka je bila na visokom nivou, ne i najvišem, jer je u prošlosti bilo kvalitetnijih turnira. NBA projekat Luka Dončić završio se u našem gradu, Šaras Jasikevičijus je ušao u red velikih stratega, pored Dejvida Blata trenutno je najpoželjniji “mladoženja“. Projekat CSKA došao je do rubne tačke, pred ponor, gde gazde shvataju da svadbarsko bacanje para “muzici“ nije delotvorno i dovoljno, možda izaberu drugu strategiju. Sve mi se nešto “javlja“ da će Fenerbahče biti sledeći klupski prvak Evrope, možda PAO naglo izbije u prvi plan, teže Žalgiris ukoliko ostane bez trenera, možda…

Jedna pikanterija za kraj dnevničkog ponedeljka: srpskih arbitara nije bilo u seniorskom programu, čak ni u juniorskom finalu. Dosta neobično za domaćine, osim ako to nije bila poruka (i zašto možda sigurno jeste) i “kazna“.

Utorak, 22. maj

Svaki dnevnik obojen je autorovom rukom, ali se mora zaviriti i u svet činjenica. Stoga nevoljno sa evropske prelazim na domaću košarku, gde je u toku četvrtfinale Superlige seniora, a po svemu sudeći polufinale će igrati Crvena zvezda – Partizan i FMP – Borac (Čačak). Kvalitet je tanušan, pošto su večiti rivali generalno u padu kvaliteta (ne i motiva?), pošto Mega luta neobavezno itd. Muka mi je od niza nelogičnosti, pa pitam: šta je sa nazivom lige, šta je tu “super“? Otkud nenormalno visoke novčane kazne za sve i svašta (samo za plate zaposlenih?). Zašto je ovo treće po važnosti “domaće“ nadmetanje, nad kojim Košarkaški savez Srbije nema veće ingerencije? U ABA 1 četiri beogradska kluba imaju garantovan “ugovor“, samim tim mogućnost kalkulacije, dok dva predstavnika u ABA 2 hoće/neće igrati i u KLS-u? Ne zna se ni izgled domaćih liga, doigravanje se menja od slučaja do slučaja, predlog da se prvo igraju nacionalne a zatim ABA lige neće proći, ili bar ne u obliku koji nama daje boljitak. Prava reč za sve ovo je “cirkus“ i to čergarski, sa tužnim klovnovima i iznemoglim životinjama…

Sreda, 23. maj

Loše stanje u domaćoj košarci treba opisati i sa stručne strane. Najviše grešaka je u radu sa mlađim selekcijama, prvo što deca sve primaju kao dobro od trenera, drugo, posledično – što najmlađi, manje iskusni (i znanjem i vaspitno) momci rade sa njima. Ipak, ključna zamka je sledeća: čim dečak počne sa treningom uništava mu se ono izvorno, atipično što kao ličnost nosi u sebi, a uči se – onome što svi znaju, ujednačuje se u masu. Tako dolazi do nepotrebne unifikacije, fabrikuju se (ro)botići na navijanje, uz pomoć preranog i neadekvatnog rada po teretanama, sa decom od petnaestak godina. Većina ostaje bez ideje i preduzimljivosti, saterana u ćošak i nerealnim ambicijama sve agresivnijih roditelja. Trebalo bi da je obrnuto – da se lični talenat i smisao za igru neguje i samo dopunjuje “obaveznim elementima“. Ne treba treniranje košarke pretvarati u posao, već ga ostaviti na nivou igre. Treba prepoznati darovitost pojedinca i negovati je, čuvati nadarenu decu, jer su ona retkost…

Četvrtak, 24. maj

Zaključak bi trebao da bude i “ključ“ za budućnost, napredak, ispravku, pa i evo i njega. Za srpski basket ističe “sezona koju su pojeli ništaci“, odnosno ljudi koji imaju sve osim morala. Prvi put nema ni reprezentativnog takmičenja (FIBA “prozori“, odnosno nemoć), gde smo dobro prolazili i pokrivali klupske brljotine. Rekli smo da Zvezde (barem prema plasmanu) neće biti u Evroligi, možda ni Partizana u Evrokupu, ostale ne zanima to međunarodno šenlučenje, više su za region i “jeftino kupi, skupo prodaj“. Mlađe selekcije zaostaju milju (1.609,344 metara) za vršnjacima. No, da ne mračim previše, evo i jedne NJofrine optimističke – “činjenica da meduza opstaje milionima godina bez mozga, daje šansu mnogim ljudima“…

Autor je košarkaški trener