Upravo zbog zatečenog stanja, preferiram realistične priče. One za koje je Žika Pavlović govorio da imaju zadah tela. Smrad istine. To ne znači da ja ne poštujem magičnost, nego samo to da inventivna stvarnost čini tekst imaginativnim. Realizam u književnosti jedna je vrsta osvete prema mašti. U knjizi „Besmrtne priče“ Dobrašin Jelić veli da je ovaj svet velik i da u njemu ima svega i svačega. Zato postajemo mučenici neispisanih, egzistencijalnih priča. I da se u ovom svetu retko ko ne oseća nesrećan kao retko ko. Da nam na čelu piše (individualno i kolektivno) – Nesreća je naš usud! Nemamo prijatelja – veli Dobrašin Jelić, bilo da nam se obrati Đavo ili Bog. I da su besmrtne priče tu da nas podsete da nema ni puteva ni potoka, da nemamo ni jutro ni veče, ni ponoć… i da drhturimo kao da hodamo bosi po jajima. Zbog toga bi knjiga trebalo da nam je neprestano u rukama kako bismo smanjili tragediju ljudske odiseje. Realistički tekst ne umrtvljuje, već podstiče da se stvarnost promeni.

Moj povratak realizmu pripada korektivnom opažanju. Stav da ne ulazim u sebe, već da sebe iznesem i izgradim u spoljašnost, daje mi satisfakciju da verujem u književnost. To nije tragedija napuštajuće Gutenbergove galaksije, već poraz superiornosti savremenog čovečanstva zaslepljenog u brzini uspeha. Razlika između Gutenbergove galaksije i kompjuterske je u tome što je prva bila napadana i zabranjivana od strane imperatora, a druga stimulisana od imperatora. Ali da ne bih raspravljao, rešenje je sesti u drvenu stolicu sa naslonima za ruke i čitati, čitati, čitati…

Iz nečitanja, ili ekranske opterećenosti, proizišlo je brbljanje. Više to nisu dijalozi, nego se rađaju brbljolozi… nema razmena unutrašnjih spoznaja, već otimanja bogatstva iz etera. Zbog toga mi pada napamet da novu zbirku pesama naslovim sa „Nastavi da govoriš„. Govoriti nije isto što i iskiperovati gomilu reči iza kojih ne stojiš.

Mladi hasidi pratili su starog hasida koji je svaki dan obilazio pijacu. Želeli su da saznaju šta ga to tamo navodi. Onda je jednog dana stari hasid prišao jednom čoveku i nešto mu šapnuo na uvo… i ovaj je otišao. Šta ste mu to rekli, upitali su mladi starog hasida. Pa, rekao sam mu da nije više živ, ali da to ne zna… i on je otišao. Možda je slično i sa ovim svetom, sve više liči na mrtvaca bez spoznaje o tome. Dobrašin Jelić veli da čak i kad čovek umre priče ostaju. U knjizi ostaju istinita slova i istinita patnja. Život nije samo san, već i gomila govana. Zato je realistički tekst drskost naspram drskosti života.