„Filozofiji je svojstveno da proučava ono što se inače smatra poznatim“, kaže Hegel. „Istražite je li nužno naročito ono što je uobičajeno. Izričito vas molimo, ne smatrajte normalnim (prirodnim) ono što se neprestano događa… ništa neka se ne zove prirodno, da se ne bi smatralo i kao nepromenljivo“, kaže Breht. „Kada jedna istina toliko ostari, ona je na dobrom putu da postane laž“, kaže Ibzen, te i ovo: „Nijedno društvo ne može da živi zdravim životom sa tako starim i marginalnim istinama.“

Navodim misli znamenitih stvaralaca koje bi se mogle uzeti i za moto njihovih dela, i to onih stvaralaca bez kojih ne možemo da shvatimo epohu. Oni nam je ne objašnjavaju, oni nas nagovaraju da je promišljamo i da je istovremeno menjamo, naime, da je stvaramo. Jer možemo da razumemo jedino ono u čijem oblikovanju i sami učestvujemo. A o kakvom učešću je reč? „O učestvovanju u odlučivanju o zajedničkom dobru“, veli Ibzen, neizostavni kritičar onog društva koje je u Skandinaviji uspostavljeno krajem pretprošlog veka, a u Srbiji, i zemljama regiona, posle iskustva socijalizma, uspostavlja se danas, pod starim, dobrim imenom, kao građansko društvo. (Jedna od ključnih, ali ne i jedinih razlika, u ovom pojmovnom poistovećivanju, svakako je i razlika između bogatstva i siromaštva u skandinavskim i balkanskim zemljama.)

O tome je reč? O starim, oveštalim istinama, koje su postale nešto neupitno, neproblematično, samorazumljivo, aksiomatsko, i samim tim nešto veoma opasno i vrlo lažno, kao otrov sa dugotrajnim, odloženim dejstvom, koji se, pak, ispija kao brzo delujući lek. Ako smo u proteklom, porušenom režimu realnog socijalizma, navodno, stremili ka budućem komunizmu, u kojem će svako davati prema svojim mogućnostima, a primati prema potrebama, dakle, ka jednom utopističkom, nedostižnom kraju koji je zapravo generator beskrajnog, usavršivog toka istorije, danas smo, u takozvanoj tranziciji, kao na nekom neudobnom proputovanju prema jednom gotovo rukom dohvatljivom kraju, kraju same istorije, koja se okončava vladavinom univerzalnih ljudskih prava, zaštitom privatne svojine i uspostavljanjem kapitalističkog načina proizvodnje koji je, kako se smatra, najbolji okvir za igru postojanja koja ljude motiviše da nešto novo smišljaju i drukčije rade, utrkujući se s drugima i protiv drugih, ali nikada, nikada i da propitaju sam taj način igre, kao nešto u svojoj biti podlo.

Kapitalizam, parlamentarna demokratija i liberalistička agenda ljudskih prava, u Skandinaviji nisu sami po sebi doveli do socijalno najpravednijeg društva u svetu, doduše, društva kakvo je bilo donedavna, a koje sada, na naše oči, nestaje. Bio je to plod socijaldemokratske političke akcije, spojen s veoma visokim stepenom onoga što se zove građanska svest, tačnije, etika dužnosti prema zakonu, zakon koji je u sebe uključio i brigu o nezaposlenima. Slična društva stvorena su u Kanadi, Australiji i na Novom Zelandu. U temelju ovog napretka, bez sumnje, jeste ono što se naziva protestantskom etikom, ali, neizostavno, i prirodni resursi koji omogućuju najviši nacionalni dohodak po glavi stanovnika.

Kad se danas kod nas naširoko i svisoka citira Maks Veber, a uglavnom samo naslovi njegovih dela, onda se iz vida gubi upravo ovaj osnov prirodnog bogatstva koji je omogućio socijaldemokratiji da, kooptirajući sa kapitalističkim načinom proizvodnje, usavrši primenu ljudskih prava i humanizuje zakonodavstvo. Ali, nijednog trenutka ne postavljaju se suštinska pitanja. Na osnovu čega se, uistinu, održavaju takozvane države blagostanja i kakvo je to pravo jedne nacije da pored drugih, od gladi umirućih, profitira?

Temelji blagostanja zapadnoevropskih nacija, cementiraju se i danas krvlju žrtava iz nekih afričkih vukoderina, u kojima još uvek postoje robovi. Daću samo jedan primer? Iz dokumentarnog danskog filma „Krv u mobilnom“, autora Franka Pijaseckog Poulsena, iz 2010. godine. Ali, pre toga, zavapimo, na gladan stomak: Ko to ne bi voleo da živi u Danskoj, državi blagostanja, sa dobrim školama, socijalnim osiguranjem i zdravstvenom zaštitom, i da radi u nekoj od firmi u kojima su plate kakve kod nas ne primaju čak ni članovi onih silnih upravnih odbora po propalim preduzećima i ustanovama od nacionalnog značaja?

U stvari, reč nije o Danskoj, nego o Finskoj, a film je danske proizvodnje. Još bolje! Finska je bogatija i od Danske. A u njoj, pažnja je usmerena na nadaleko čuvenu firmu Nokia. Evo šta je autor filma otkrio?

U famozne Nokijine mobilne telefone, ugrađuju se delići djamanata koji tu stižu iz rudnika u Kongu. A ko i kako radi u tim rudnicima? Poulsen je, prerušen, s kamerom u ruci, uspeo da se spusti u njihovo grotlo, koje izgleda kao i svako okno na počecima rudarstva, kakvo je bilo zastupljeno još u vinčanskoj civilizaciji.

U tesnoj, dubokoj rupi, oslanjajući se jedni na druge leđima i bokovima, jedva zamahujući najprimitivnijim oruđima u rukama, nalaze se neobučeni rudari, a oko okna, do zuba naoružani, stoje vladini vojnici. Kad izađu na površinu, ovi robovi postaju logoraši, jer ne smeju da napuste ovaj, žicom ograđeni, prostor na koji su navedeni obećanim mrvama zarade. A o kakvoj je zaradi reč? Uglavnom o smrtnoj, jer je najisplatljivije da robovi pocrkaju od premora ili bolesti, ili da budu ubijeni pri pokušaju bekstva. Mrtav radnik ne traži naplatu za minuli rad.

Sve to odvija se duboko u džungli. Iz nje stižu paketići onog izvanrednog sastojka koji mobilne telefone Nokia čini tako pouzdanima, firmu respektabilnom, a njene radnike gospodstveno ponosnima. Njihovi visoki dohoci mera su njihove ljudske vrednosti, a njihovo neznanje o izvorima prihoda i kvaliteta, obaveza je njihove etike. Stvar je u tome što ovo nije izuzetak, nego samo pravilo, bez izuzetka.

„Celo građansko društvo počiva na otrovnom zemljištu laži“, piše Ibzen 1882. godine. Ljudskih prava na severu Evrope, nema, dakle, bez kršenja osnovnih ljudskih prava u džunglama Afrike, kao što bez izrabljivanja dece u privatnim fabrikama diljem Kine, nema opstanka režimu njene Komunističke partije.

Sovjetski Savez je imao koncentracione logore, u kojima su ljudi masovno zlostavljani, ali ovo što danas ima kapitalistički globalni poredak, još je gore i sasvim perfidno – izmešteno iz vidokruga samih korisnika,poprimivši metafizički karakter usuda, o čijoj nepravdi nema nikakve svesti. To je bezdušnost neoliberalizma. U njemu svaka vizija završava u kratkovidosti profita. Jer, vizije nema, kao što Finac ne vidi rudnik u Kongu.

Nema vizije, za koju je Borka Pavićević lepo rekla da je eufemizam za nekadašnji pojam utopije. Dakle, nema utopije, a ona je pokretač morala. Bez utopističkog mišljenja, moral je sveden na ispunjavanje dužnosti, na dobro vaspitanog građanina koji se pokorava dužnostima, za koje veruje da poštuju prava drugog, i ona doista poštuju prava drugog, ali samo onog drugog koji je njegov saplemenik, saradnik ili sugrađanin, ne i prava onog dalekog drugog koji je nevidljiva suština njegovog uverenja da je moralan čovek.

U tome je bit antikomunističke pomame u razvijenom svetu. Ta pritajena suština, razlog je laži o jednačenju dvaju totalitarizama – onog fašističkog i onog komunističkog, kojem je podlegao čitav napredni svet. Fašizam nikada nije imao viziju usavršavanja društva, već gotovu sliku društva u kojem postoje i ljudi drugog i trećeg reda. Toga u socijalizmu/komunizmu naprosto nema. Proičitajte knjižicu Oskara Vajlda „Duša čovekova u socijalizmu“, iz 1891. godine!

Sve ovo o čemu smo ovde dosad govorili, ne nalazi se u knjizi koju smo na početku pomenuli. Mira Bogdanović ne piše o tome. Ali, ta njena knjiga preispituje pojmove, pojave i ličnosti koji su, rečju i delom, trasirali naš put u tranziciju i ovo bauljanje kroz nju prema svetlostima kapitalizma. Govorili smo, dakle, o kontekstu koji i ona podraztumeva.

Na prvom mestu, Bogdanovićeva preispituje pojam disidenta, postavljajući smelo tezu da najčiuveniji disident jugoslovenskog komunizma, Milovan Đilas, nije disident, nego tipičan konvertit, koji će upravo stoga i postati ikona našeg povratka ka kapitalizmu, našeg antikomunizma i preotkrivanja stare ideologije liberalizma, koju će, gotovo listom, usvojiti bivši beogradski praksisovci. Ovaj zaokret, najbolje opisuju reči nedavno premeinulog akademika Ljuba Tadića, iz 1984. (zbornik „Liberalizam i socijalizam“): „Reći ću sada jednu bogohulnu stvar, koju sam već izrekao u užem krugu prijatelja, da je pravi, i to ’revolucionarni zadatak’ socijalističkih snaga (ako one postoje), da u postojećem socijaliozmu rehabilituju buržoasku demokratiju. Određenije: mišljenja sam da socijalizam nema nikakve perspektive u realnom socijalizmu bez buržoaske demokratije, tj. bez prava čoveka i građanina, slobode udruživanja itd.“

Eto, u svega nekoliko reči, opisana je ideologija naše tranzicije, ideologija koja je upravo na snazi. Kako Bogdanovićeva dobro zapaža, ključno je u tome da se napušta ideja socijalizma, u čijem je središtu antikapitalizam. A danas, upravo to je ono neupitno – kapitalistički način privređivanja, za koji će i najslobodoumniji liberali reći da najviše odgovara samoj ljudskoj prirodi. Breht, međutim, kaže: „Ništa neka se ne zove prirodno, da se ne bi smatralo i kao nepromenljivo.“

Šta nam je činiti? Šta nam je misliti? Kako da isplivamo na obalu, otevši se snažnoj matici kapitalizma koja određuje mišljenje i delanje, a danas je branjena agendom ljudskih prava, protiv koje se, pak, bore nacionalisti svojom plemenskom svešću? Stvar je izuzetno kompleksna i komlikovana. O tome svedoči i Slavoj Žižek u svom skorašnjem predavanju pod naslovom „Alternativa kapitalizmu“:

„Formalna sloboda je jedini način da se stvori prostor za konkretniju slobodu. Znamo šta se događalo u staljinizmu – želeli su da ukinu formalnu slobodu zarad prave slkobode, i tako se, naravno, izgubila sloboda kao takva, formalna ili neformalna.“ Sa istinskom slobodom, ali bez liberealne demokratije, tvrdi ovaj kritičar liberalne demokratije, „sama sloboda umire“.

Da li je i sam Žižek konvertit, kako bi rekla Mira Bogdanović? Da li su, naime, doista moguće istinske slobode bez zakonske forme univerzalnih ljudskih prava i delotvornosti njihovog poštovanja? Ono što je danas sigurno, bez formalnih prava, pali bismo na dublji nivo primitivne svesti.

Dakle, osnovno pitanje je kako pomiriti poštovanje ljudskih prava, proširiti direktno učešće građana i građanki u odlučivanju o zajedničkom dobru i, istovremeno, provocirati utopijsku antikapitalističku svest. To je pre svega pitanje vaspitavanja i obrazovanja. A kakvo je naše obrazovanje i vaspitanje?

U odgovoru na to pitanje, vratimo se Ibzenu: „Toliko mnogo neistina i u kući i u školi. Kod kuće ne možemo da govorimo, a u školi moramo da lažemo decu… Zar ne mislite da ima mnogo toga o čemu moramo da predajemo, a da ni sami u to ne verujemo?“

Pođimo, dakle, s mesta svesnog samozavaravanja!

close
Bezdušnost u kapitalizmu 1

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.