Bogatstvo na pogrešnoj metodologiji

U pregovaračkom procesu o statusu Kosova značajnu ulogu imaće ocena vrednosti mineralnih sirovina koje se nalaze na ovoj teritoriji.
Sve do danas, u stručnim krugovima Srbije nije ostvarena saglasnosti o standardizaciji metodologije za vrednovanje mineralnih sirovina saglasno metodama UN i EU. Ovakvo stanje otežava komunikaciju države sa svetom tržišne privrede i stvara lažnu sliku o ekonomskim potencijalima ove privredne grane, kako na teritoriji Srbije, tako i na Kosovu.

Mačka u džaku

U dokumentaciji vezanoj za Prostorni plan Srbije pominju se geološke rezerve od 20 milijardi tona uglja, milijarda tona bakarne rude, 60 miliona tona olovno-cinkane rude, 100 miliona tona magnezita, 10 miliona tona nikla, milion tona antimona i milion tona azbesta. Primenjujući sovjetsku „socijalističku“ klasifikaciju „eksperti“ su utvrdili kako se značajan deo ovih geoloških rezervi i može komercijalno eksploatisati, a što je velika neistina. Prema ovom „blagu“ Srbije strateški su usmerene sve buduće privredne i druge aktivnosti. U dokumentaciji vezanoj za ovu procenu nigde se ne govori da su to rude s niskim sadržajem metala, da je prema sadašnjim cenama metala njihova ekonomska valorizacija nemoguća i da se na svetskom tržištu kapitala ne mogu dobiti investicije za gradnju ovakvih rudnika.

Koristeći ove informacije (prihvatajući „mačku u džaku“) izgrađeno je na teritoriji Srbije sa Kosovom 17 rudnika olova i cinka, sa kapacitetima eksploatacije od 3,7 miliona tona godišnje i kapacitetom prerade od 4 miliona tona rude u koncentrat (najveći broj ovih kapaciteta je na Kosovu). Danas su skoro svi ovi rudnici zatvoreni zbog nerentabilne eksploatacije. Njihova tehnologija je zastarela i prema nekom procenama iskorišćenja metala iz ležišta je svega oko 10 odsto. Po istom principu izgrađeni su veliki kapaciteti eksploatacije i prede bakarne rude u Boru, Majdanpeku i Velikom Krivelju itd. Zbog nerentabilnosti eksploatacije ovi su rudnici zatvoreni, ili rade sa minimalnim kapacitetima. Danas je cena bakra višestruko povećana što otvara neke šanse Boru i Majdanpeku, ali to treba precizno definisati po navedenoj metodologiji.

Proizvodnja antimona je prestala, a instalirani kapaciteti od milion tona su neupotrebljivi. Slična je situacija sa proizvodnjom nikla, azbesta i magnezita. Praktično, proizvodnja i prerada ruda obojenih metala Srbije i Kosova bukvalno je prestala, ili se nalazi u agoniji. Aktivni su samo rudnici uglja sa površinskom eksploatacijom i rudnici nemetala. Zbog upornog korišćenja netržišnih kriterijuma došlo je do pogrešnog investiranja i do uništenja srpskog rudarstva i metalurgije (pre svega, Bora, Majdanpeka, svih rudnika kombinata „Trepča“, kao i cele podzemne eksploatacije uglja itd.). Ovakav pogrešan pogled na mineralne sirovine doneo je Srbiji i Kosovu teške privredne, finansijske i socijalne posledice.

Postojeći pravilnik o klasifikaciji i kategorizaciji rezervi mineralnih sirovina formiran je u bivšem SSSR-u, a primenjivan je više decenija u svim državama „Istočnog bloka“, uključivo i u svim republikama bivše SFRJ. On je donosio „socijalistički pogled“ na mineralne sirovine po kome je za naciju vredno sve ono što se tehnički može pretvoriti u „koristan“ proizvod, a predviđeni nivo određivanja ekonomske korisnosti krajnje je primitivan i apsolutno ne odgovara realnim procenama koje zahteva tržišna privreda.

Iscrpljeni resursi

Prirodni resursi su iscrpljive sirovine i one nestaju sa razvojem eksploatacije. Srbija sa Kosovom predstavljala je vekovima evropsku riznicu olovno-cinkane i srebrne rude, sa manjim sadržajima zlata, kadmijuma i bizmuta, ali su te bogate rezerve praktično iscrpljene. Ono što je ostalo su relativno male količine sa niskim sadržajem metala i prema grubim procenama ovi resursi imaju malu komercijalnu vrednost, ali verovatno imaju značajnu nacionalnu vrednost, a što treba utvrditi. Na ovom planu ne mogu se očekivati epohalne promene; tokom druge polovine XX veka Srbija i Kosovo su u dobroj meri geološki istraženi i njihovi generalni potencijali su poznati. Pored ruda olova i cinka, na Kosovu se nalaze male količine ruda hroma i volframa koje su prema postojećim informacijama neisplative za komercijalnu eksploataciju.

Isto tako, pouzdano se zna da na Kosovu nema nafte, prirodnog gasa, nema ruda gvožđa, nema ruda bakra, urana, litijuma i dijamanata, a to su danas u svetu komercijalno značajni resursi za kojima postoji velika tražnja. Na Kosovu se nalaze velike količine lignita i delimično magnezita (Goleš i Strezovica) i značajno manje količine ruda hroma i mangana; to su jedino potencijalno vredne mineralne sirovine koje će u budućnosti igrati neku važniju ulogu u privredi ovog regiona.

Ono čega sigurno ima na Kosovu to su velike količine lignita čiju vrednost tek treba zajednički valorizovati od strane stručnjaka Srbije i privremenih institucija Kosova po novoj metodologiji UN i EU. Prema grubim procenama velike rezerve lignita su resurs male komercijalne isplativosti, ali one mogu postati značajne rezerve nacionalne isplativosti, a što treba detaljno utvrditi navedenim studijama. Zajednički rad eksperata obeju zainteresovanih strana doneo bi svima značajne koristi. Potrebno je samo misao političara preusmeriti sa problema „suvereniteta“ na realne egzistencijalne probleme oba naroda.

Sovjetska klasifikacija govori o rezervama mineralnih sirovina kao nacionalnom blagu koje se definiše kao netržišna kategorija. Za procenu njihove veličine nije od primarne važnosti da li se one mogu realno valorizovati na svetskom tržištu kapitala i proizvoda. Bitno je da stručnjaci procene kako ove količine, sa svojim osobenostima, predstavljaju „nacionalni interes“. U svim slučajevima država javlja kao budući potencijalni investitor izgradnje rudnika, objekata prerade i energana. Ona se brine o tržišnoj valorizaciji gotovog proizvoda bez obzira na ogromne gubitke koje su godinama stvarala ova preduzeća.
Prihvatajući ove kriterijume za investicionu politiku države došlo je do pogubnih pogrešaka o kojima se javno ne govori. U okviru tranzicionih procesa istočnoevropskih država sagledana je nepovoljna realnost u ovoj privrednoj grani, a što je dovelo do bitnih promena pri oceni vrednosti mineralnih sirovina. Za novu procenu je usvojena klasifikacija pod nazivom: United Nations International Classification for Reserves/ resources – final version – Geneva 1996. koju koristi najveći broj razvijenih država sveta. U ovom poslu angažovani su brojni naučni instituti i proces rebilansiranja rezervi trajao je desetak godina, a u nekim državama traje i danas. Srbija je jedina evropska država koja nije usaglasila svoju kategorizaciju i klasifikaciju mineralnih sirovina sa metodologijom koju primenjuje UN i EU. I danas, se koriste nepotpune i pogrešno interpretirane informacije o vrednosti mineralnim sirovinama, a one su višestruko su štetne jer dovode u zabludu privrednike i političare Srbije i Kosova kada govore basnoslovnim rezervama kojih nema.
Korišćenjem metodologije koju su predložile stručne službe UN i EU, sve države „Istočnog bloka“ blagovremeno su sagledale realne ekonomske potencijale svojih mineralnih sirovina. Mnoga ležišta su prekategorisana kao „preostali resursi“ i ostavljena da čekaju bolja vremena kada će biti isplativa i eksploatacija ovih sirovina. Radeći u tom duhu zatvoreni su mnogi nerentabilni rudnici čime su izbegnuti veliki ekonomski gubici, a sprečeno je socijalno propadanje rudarskih radnika.
Metodologija vrednovanja prihvaćena na nivou UN i EU vezana je za izradu geoloških studija (Geological study) preko kojih se definišu geološke, fiziko-hemijske karakteristike ležišta i pouzdanosti svih geoloških informacija. Najvažniji deo metodologije odnosi se na izradu Prethodne studija opravdanosti investiranja (Prefeasibility study), odnosno, Studija opravdanosti investiranja (Feasibility study), Rudarski projekat (Mining report). Sve ove studije imaju posebno razrađeni ekonomski deo iz koga se vidi očekivana ekonomska efektivnost poslovnog poduhvata na ležištu sa procenom svih rizika. Zavisno od tipa realizovane dokumentacije i dobijene ekonomske efektivnosti mineralne sirovine se razvrstavaju rezerve i u klase rezervi.
Predinvesticione studije i projekti definišu sve tehnološke aktivnosti, vezane za eksploataciju, oplemenjivanje, metaluršku preradu, rad energana, transport, trgovinu metalima, ili energijom, plaćanja radne snage i upotrebljenih energenata, određuju veličinu investicija, vreme gradnje i eksploatacije, definišu doprinose državi, kamate bankama i definišu rizike koje donosi poslovni poduhvat. U studijama se finalni proizvod pretvara u novčanu vrednost koristeći svetske cene metala, ili energenata. Iza ovih postupaka stoji sistem učinjenih troškova i ostvarenih dobitaka. Ako su u ekonomskom toku realizacije poslovnog poduhvata nad ležištem procenjeni primici veći od učinjenih troškova i javlja se ostatak kao profit, koji može biti na nivou koji diktira tržište kapitala tada se ovakvo ležište ozbiljnije razmatra. Pored toga, neto primici moraju se umanjiti preko diskontnog faktora, koji za duge periode eksploatacije izuzetno umanjuje polaznu neto vrednost. Samo ako je zadovoljen ovaj uslov mineralna sirovina u ležištu proglašava rezervama. U suprotnom, ako je razlika diskontovanih primitaka i troškova manja od nule tada mineralna sirovina nema komercijalnu vrednost i svrstava se u kategoriju resursa.
Ovu procenu trebalo bi da zajednički obave ovlašćene ustanove Srbije i Kosova koje imaju posebno specijalizovane eksperte: geologe, rudare, tehnologe, energetičare i ekonomiste bez obzira na stvorenu nepovoljnu političku situaciju. Oni bi trebalo da rade zajedno sa predstavnicima države Srbije i Privremenih institucija Kosova (kao do danas nedefinisanih vlasnika mineralnog ležišta), a njih bi trebala da angažuju posebne institucije koja se bavi problemima mineralnog sektora na nivou Srbije i institucije Unmika koje su zadužene da se staraju o mineralnom blagu.
Tržišni, odnosno, komercijalni način vrednovanja ležišta mineralnih sirovina i postojećih rudnika mora prvenstveno da utvrdi da li za konkretno ležište postoji interes potencijalnog investitora da ulaže u novi rudnik, odnosno, da da ocenu isplativosti ulaganja u restrukturaciju postojećeg rudnika, uz garancije za pouzdan rad rudnika, objekata prerade, odnosno rada energana, tako da se obezbedi siguran plasman proizvoda na svetskom tržištu metala, nemetala, ili energije. Cilj je da se preko ovakve složene informatike obezbedi pouzdan povraćaj kapitala i realizuje zadovoljavajuća profitna stopa. Za utvrđivanje ovih činjenica neophodno je egzaktno dokazati da će se planirani rad obavljati sa definisanim efektima, za predviđeni rok eksploatacije i sa visokom pouzdanošću.
Postojeća dokumentacija na nivou Srbije, uključivo i Kosova, apsolutno ne zadovoljava kriterijume koji se traže u okviru međunarodno standardizovane metodologije. Postojeće geološke studije na prostorima Srbije sa Kosovom su nekompletne i zahtevaju ozbiljnu doradu sa predinvesticionim studijama i projektima da bi udovoljile kriterijumima međunarodne klasifikacije. Geološke studije danas se nalaze u dokumentaciji geoloških službi rudnika, u Geološkom zavodu Srbije i u arhivi Ministarstva rudarstva i energetike Srbije i neophodan je ozbiljan, dugotrajan stručni i naučnoistraživački rad da se one ponovno prevrednuju kako su to uradile sve istočnoevropske države. Zato je nesmisleno danas govoriti o rezervama mineralnih sirovina Srbije i Kosova, posmatrano u svetlu kriterijuma koje ova metodologija zahteva.
Međunarodna zajednica kroz UNIDO preporuke predlaže državama koje imaju siromašna ležišta, na kojima se ne može ostvariti komercijalna eksploatacija, da primene kategorizaciju mineralnih sirovima koja ih posmatra sa nacionalnog aspekta, uz uslov da država jasno pokaže meru interesa za rad socijalizovanog preduzeća na novom ležištu, odnosno, postojećem rudniku, objektima prerade, energanama itd. uz tačno specificirane državne beneficije. I u ovom slučaju primenjuje se metodologija koju su propisale UN i EU, s tim što se doprinosi države bitno smanjuju, ili ukidaju, a dosad uloženi kapital se pri prodaji značajno umanjuje (ili čak poklanja) novom vlasniku-investitoru, uz njegovu obavezu da izvrši nova investiranja do nivoa koje predviđa Feasibility study. Ovim se postupkom definišu nacionalno isplative rezerve. Nacionalni aspekt vodi računa o ukupnom doprinosu rudnika nacionalnoj ekonomiji (zapošljavanje radnika, osiguranje deficitarnih sirovina, nedostatak deviza itd.).