Ćamil Sijarić je ovoj predstavi isto što i duh Hamletovog oca „Hamletu“.
Taj ponosni, časni i daroviti čovek, Ćamil Sijarić, koji se tolikih lepota i užasa nagledao i pouzdano im svedočio, dolazi nam danas, zaboravljen, ponižen i uvređen, da unese izvesnosti u ovu našu semantičku i socijalnu konfuziju, da se na njegovom životu i književnom delu ogleda i zastidi beznađe naše stvarnosti. U tom odrazu jasno se da uočiti gde je, kad i kako naše vreme ispalo iz zgloba.
Sve vrednosti za koje se Sijarić borio, puškom kao jugoslovenski partizan, slovom kao jugoslovenski pisac, te kosmopolitske vrednosti koje su južnoslovenske zemlje i narode dovele do svetske kulture i svetske politike, ovde više ne znače ništa. Sve ono što je Sijarić smatrao pobeđenim, vratilo se, kao najcrnja avet, da vlada našim kulturama i životima, u vidu najokorelijeg, najglupljeg i najagresivnijeg nacionalizma.
Stoga Sijarić u ovoj predstavi uzima sebi priliku da, sa Ahireta, poruči: „Prvog maja 1945. godine bio sam u DŽehenemu, da niko drugi poslije mene u njega ne uđe. Vidio sam pakao, da ga niko drugi poslije mene ne vidi. Napisao sam knjigu o tome, ‘Oslobođeni Jasenovac’, da se zlo nikada ne vrati. Ali, zlo se vratilo. Knjiga nije opametila. I opet je pakao. Iznova džehennem. Da sam 1. maja 1945. godine u Jasenovcu, poslije genocida, mogao da znam da će 11. jula 1995. godine biti počinjen genocid u Srebrenici, iskopao bih sebi oči.“
Ima li ikakve razumne nade da se na jugoslovenskom prostoru u narednih pedeset godina neće dogoditi iznova sličan zločin, koji smo sve donedavno nazivali bratoubilačkim?
Nema razumne nade za to. Ako, uopšte, danas i ima razuma u javnom vremenu, onda taj razum opominje da će se zločini sličnih razmera najverovatnije ponoviti. Zašto? Zato što je struktura politike trenutnog mira genocidna. Zato što je takva vladajuća politička kultura. Zato što su takvi obrazovni programi. Zato što je mir uspostavljen, pre svega, da bi oni koji su države opljačkali tokom rata sada legalizovali taj plen. I zato što je vaspitanje dece dopalo šaka najrigidnijih verskih poglavara sve tri naše konfesije – pravoslavlja, islama i katoličanstva. Oni uzdižu religiju, a unižavaju Boga.
Predstava “Bojte se Allaha: smisao života i smrti Ćamila Sijarića”, poslednji je apel ljudima na ovim prostorima, toliko natopljenim krvlju nevinih žrtava, da se dozovu pameti i ljubavi.
Veličanstveni sufijski pesnik Yunus Emre peva: “Čovjek koji vidi čuda ljubavi, zaboravlja svoju vjeru i naciju.” Kod nas, međutim, stasavaju generacije ljudi a da se od njih uporno kriju znaci ljubavi,
da ih oni nikad ne osete, a forsiraju se, kao na vojnim pohodim, mržnja, strah i podele.
u Zenici, 20. novembra 2017.
BOJTE SE ALLAHA
song
(Vladislav Petković Dis/ Zlatko Paković)
Bojte se Allaha, bojte se Allaha
Vi s punim ustima njegovih imena
Što zidate palate i ubijate
I druge u bedi držite za sluge
Bojte se Allaha, bojte se Allaha
Allah ne voli gospodare ljudima
Ne voli ni tlačitelje ni tlačene
Bojte se Allaha, praznog vašeg srca
Progledale sve jazbine i kanali
Na visoko podigli se sutereni
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni
Od pandura stvorili smo velikaše
Dostojanstva podeliše idioti
Lopovi nam izrađuju bogataše
Mračne duše nazvaše se patrioti
Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede
Budućnosti zatrovasmo sve izvore
A poraze proglasismo za pobede
Bojte se Allaha, bojte se Allaha
Vi ugledni što ugnjetavate druge
Vi kojima tuđeg nikad dosta nije
Bojte se Allaha, praznog vašeg srca
Sići će Allah s brigadama meleka
S brigadama crvenih svojih meleka
Da buni, bodri, digne generalni štrajk
Da buni, bodri, digne generalni štraj
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
