Bombe, patke i baloni

Mihal Ramač Prasak bombe koja je 14. aprila u pola tri ujutru bačena na prozor Dejana Anastasijevića odjekivaće Srbijom sve dok oni koji nestranački brinu o sigurnosti svih građana ne ustanove ko je i po čijem nalogu iz mraka digao ruku na Božje i ljudske zakone. Oni koji su iskoristili svoje pravo da oćute napad na kućni prag i porodicu verovatno znaju nešto više. Ili polaze od podele bombi na grešne i osvećene. Bagdadski bombaši samoubice veruju da se ubijanjem Alahovih stvorenja stiče Alahova ljubav. Beogradski bombaši ubice veruju da će umilostiviti svog Boga ako bace

bombu i pobegnu.
Tehnički ministar kulture brižno kaže da novinar ne bi smeo da spava u prizemlju i da bi morao voditi računa dokle izlazi njegovo dete. Da je pisalo na tarabi, ne bi se moralo verovati. Ministar je to rekao na televiziji, na čistom srpskom. Na koji god jezik bila prevedena, njegova poruka glasi da je novinar u Beogradu sam sebi kriv ako čiste savesti spava u svom domu. I ako ima decu koja se noću druže sa vršnjacima. Nije za ljude zemlja u kojoj novinar, ili bilo ko, mora da se zbog bombaša seli na treći sprat, stavlja na vrata tablicu sa tuđim imenom i drži decu u kućnom pritvoru. Živeo na trećem ili tridesetom spratu, imao deset ili pedeset telohranitelja, nikome u Srbiji nije zajamčen život dok nisu iza rešetaka kukavice koje su udarile na Dejana Anastasijevića i njegovu porodicu. Ćutanje je, u takvim okolnostima, glasnije od najjačeg praska. A predsednikove i premijerove reči obavezuju i njih lično i državu.
Pokolj studenata u Americi, koja sebe smatra uzorom demokratije, svedoči da nigde nema potpune zaštite od poremećenih umova. Demokratija u kojoj neke došljake na ulazu skidaju do gola istovremeno omogućava svakome ko je ušao da kupi pištolj i strelja nedužne. U Srbiju svako može ući odakle hoće bez velike provere. Svako može da ima skladište bombi, zolja, pištolja. Amerikancima je dobra njihova sloboda i prihvataju rizike koji uz nju idu. U zaostaloj i na demokratiju nesvikloj Srbiji, čini se, najviše slobode imaju oni koji računaju da ovde nikad neće biti države ili, bar, da ona nikad neće zakucati na njihova vrata.
Mlađanoj i nejakoj demokratiji ovde najviše rade o glavi mangupi u demokratskim redovima. Šest i po godina posle Miloševića i četiri godine posle Đinđića deo građana zna šta neće. Oni slobodno glasaju za radikale. Drugi deo zna šta hoće, ali ne zna kako. Glasa za demokratske snage, ma koga u njima prepoznavao. Demokratske snage ne razmišljaju o tome kako pridobiti deo radikalskih birača i onih kojima se sve smučilo. Otimaju jedni od drugih. Da su isključivi samo radikali, i da nisu već šest i po godina u opoziciji, na njih bi se mogla svaliti sva krivica za sve. Pre će biti da je krivica na drugoj strani. Ponekad se čini da su najveći međusobni neprijatelji – ne politički protivnici, nego baš neprijatelji – oni od kojih birači očekuju da vode zemlju ka Evropi i njenim vrednostima. Koštunicu, koga u Briselu smatraju demokratom, mnogi u Srbiji smatraju nacionalistom. Kada im se to kaže, stranci začuđeno sležu ramenima. I De Gol je, kažu, bio nacionalista. Muka s nacionalizmom je u tome što u Srbiji mnogi imaju potrebu da mrze ne samo druge narode već i one Srbe koji ne mrze druge. I obrnuto.
Srbija ima političare kakve je izabrala pri punoj svesti. Da ima boljih, čulo bi se. Samo od ovih može se očekivati i mora se zahtevati da korak po korak pomeraju državu i društvo. Ako je prva ponuda o vladi zaista izneta tek u trećoj sedmici aprila i ako je zaista odaslata preko novinara, a ne u neposrednom razgovoru, sve predizborne i posleizborne priče mogu se shvatiti kao bacanje prašine u oči. U tom slučaju bili bi u pravu oni koji iz dana u dan jadikuju da sve odlazi dođavola. Birač se slaže sa onima koji kukaju, ali od toga nikome nije lakše. Ne može da se obrati svom poslaniku, jer ne zna ko je zadužen za njega. Ne može da se obrati stranci, jer strankama posle izbora nije do birača. Nema s kim da se udruži pa da zajedno pritisnu odgovorne. Poredak je napravljen tako da se građanin nešto pita jednom u nekoliko godina, pre i posle toga ima da ćuti i pliva. I on pliva, psujući u sebi. Nije baš neki užitak.
A Kosovo? Sve teže je razabrati gde je granica između novinarske patke, diplomatskog gafa i probnog balona. Gotovo da je uputnije ne uzimati za ozbiljno ničiju izjavu ili vest zasnovanu na pouzdanim izvorima u ovom ili onom vrhu. Bolje je sačekati naknadno poricanje, razjašnjenje, pravdanje ili dopunu, mada je nakon toga još nejasnije šta su načela i kakve su im nijanse. Diplomatija postoji i zato da se sporovi ne bi rešavali buzdovanima. Ko je pokušao da sazna šta je ruski šef diplomatije Lavrov u Beogradu govorio iza zatvorenih vrata i koliko se sadržaj razgovora razlikovao od onoga što je preneto javnosti, a pogotovo od navijačkih naslova, mogao je saznati sve što je priželjkivao, izuzev onoga što je izričito izgovoreno.