Boris Varga: Privilegija je danas biti u manjini 1

Slavizam je vezan isključivo za jezik i kulturu; strasno pratim slavenske savremene literature, film, muziku, pozorište. Mislim da se moj lični kulturni identitet prostire na tom prostoru, između tri luke: Split – Odesa – Peterburg. To je moja domovina.

***

Vaspitan sam u jugoslovenskom duhu. Moji roditelji su bili prosvetni radnici u malom, ali poznatom Obrazovnom centru u Ruskom Krsturu, tako da sam kao dete za vreme samoupravnog socijalizma više vremena provodio u školi nego kod kuće. Beskrajne sednice, društveni aktivizam, sekcije, ekskurzije širom SFRJ – mi deca prosvetnih radnika provodili smo zajedno, tako da tu, kako je mi nazivamo „školsku decu“, često i danas lično doživljavam bližim nego svoju rodbinu.

***

Čak je moja porodica jedno vreme živela u školskom stanu, tako da mi je škola faktički bila i dom. Bila je to jedna veoma dinamična i kreativna sredina, naš prvi komšija bio je nastavnik muzike Joakim Sivč, koji je tada na romansama uveliko sarađivao sa Mikijem Jevremovićem.

***

Osamdesetih otac mi je bio direktor škole, majka nastavnica ruskog jezika i literature. Putovala je u Rusiju, Peterburg, i odatle donosila knjige, ploče i igračke. U našoj kući su se uvek čula tri jezika: rusinski, ruski i srpsko-hrvatski. Kao dete sve vreme sam verovao da je rusinski jezik u stvari jugoslovenski jezik. Danas ponovo mislim da je on to i bio.

***

Uvek sam bio u manjini i to je moja sasvim dobro prihvaćena karma. Nisu manjine samo one etničke, iako kada govorimo o Vojvodini, odmah prvo imamo u vidu tu kategoriju. U rusinskoj kulturi sam u manjini, među pojedincima koji podržavaju savremenu rusinsku literaturu i supkulturu a koju etablirani krugovi ne prihvataju.

***

U Vojvodini se osećam kao pripadnik malobrojne skoro purgerske manjine građanskih autonomaša. U Srbiji – deo sam marginalizovane i omražene manjine onih koji misle da treba da se prizna Kosovo, lično se svi pokajemo za sve najteže zločine počinjene u naše ime i promptno uđemo u NATO i EU.

***

U Ukrajini sam među majdanistima kao neko ko se deklariše među ostalom i kao Jugosloven, Rusin i ukrajinski levičar, što je prema uspostavljenim tamošnjim stereotipima skoro sve do ekscesa potpuno isključivo.

***

Nije to mazohizam. Biti u manjini danas je nevidljiva privilegija; u svetu konzumerizma biti van sveprisutne osrednjosti.

***

Nešto sasvim drugo je percepcija drugog na Balkanu, koji je opterećen etničkim poreklom i deficitom individualizma. To je jedno postkonfliktno društvo koje po prezimenu i jeziku odmah pojedince razvrstava po kastama. Iako je to često vešto prikriveno, predrasude i nepoverenje u manjine su tu ogromne, posebno u etničke, vizualne, verske, seksualne.

***

Verujem da mnogi ne bi hteli da im decu uče i vaspitavaju osobe druge nacionalnosti, oni kojima je drugačiji od državnog maternji jezik, osobe druge vere, druge boje kože ili seksualne orijentacije. Lično sam imao jedno veoma gorko i ponižavajuće iskustvo jer sam u nedostatku uspostavljene podobnosti bio „sklonjen“ sa konkursa na jednom od fakulteta i to od strane ljudi koji u Vojvodini važe za veoma ugledne.

***

U Srbiji to nije ništa novo, slučaj Siniše Malog samo je posledica toga, vrh ledenog brega… Međutim, diskriminacija nikako nije balkanski izum, ona će tek u epohi velikih migracija dobiti globalne razmere.

***

Još pred kraj osnovne škole na Radiju Kula vodio sam omladinske emisije. Kasnije sam puštao muziku u lokalnim diskotekama, snimao kasete i iza očiju roditelja prodavao ih ratnim profiterima koji su otvarali kafiće od „zarađenih“ para.

***

Iako smo svako veče čuli tutnjavu artiljerijske paljbe iz Vukovara od koje su se tresla stakla na prozorima, nismo bili svesni toga šta se u stvari dešava; nismo imali internet, imao sam 16 godina i nisam ni shvatao kako se rapidno tada odigravalo devastiranje svih civilizacijskih dostignuća na tim prostorima.

***

Jednom prilikom je došao jedan dobrovoljac, u nekoj krpi iz opljačkanog muzeja doneo alatke iz perioda paleolita i pitao koliko kaseta za to mogu da mu snimim. Tada sam se najviše u životu uplašio, nisam mogao da spavam. To nisu bile slike sa TV ekrana; preda mnom na stolu bio je realan rat.

***

Ubrzo je stigao poziv iz vojske i ja sam u jesen 1994. preko noći rešio da „pobegnem“ u Ukrajinu.

***

Zapad (SAD i EU) i međunarodna zajednica pali su na ispitu bivše Jugoslavije. Trebalo je u startu, kada je još bio opkoljen Vukovar, nasilno vojnom intervencijom, recimo NATO, sprečiti siledžije iz redova srpskih nacionalista da devastiraju bivše jugoslovenske republike. Učinjeno je to kasno, kada su već najgori ratni zločini u Evropi nakon Drugog svetskog rata bili počinjeni.

***

SAD je početkom 90-ih bio fokusiran na raspad SSSR i ozbiljnije je počeo da se bavi Balkanom tek u ratu u BiH. Evropska zajednica nije po tom pitanju bila nikakva zajednica od autoriteta.

***

Svi su narodi u ovim ratovima izgubili i dalje gube jer ne postoji realna želja za suočavanjem sa prošlošću, priznavanjem zločina, pa nema ni pomirenja.

***

Nad Bošnjacima je bio počinjen sistemskih višegodišnji genocid. Srpski narod je izgubio na civilizacijskom polju, on je ostao izbačen iz Evrope i trebaće generacije da Srbiji vrate ugled pred zapadnim saveznicima kakav je imala nakon Prvog svetskog rata.

***

Albanci sa Kosova su prošli kroz strašan egzodus, ali su stvorili nezavisnu državu nepodnošljivu za srpsku zajednicu. Hrvatska se oslobodila srpske agresije i ušla u EU, ali je masovno proterala svoje građane srpskog etničkog porekla i trenutno takođe gubi na civilizacijskom planu zbog politike istorijskog revizionizma.

***

Kakva je to demokratija i država članica EU u koju se kolima lično ne usuđujem da idem u svoj omiljeni grad iz detinjstva – Split.

***

Vojvodina je trenutno samo moneta za potkusurivanje srpskih nacionalista zbog gubitka Kosova i ako se tome ne stane na put, njena autonomija i njen građanski koncept biće zgažen. Na to sve svesno i spokojno gleda licemerni Zapad.

***

Toliko sam zavoleo Ukrajinu i njene ljude u Lavovu i Kijevu da uopšte 1999. nisam planirao da se vraćam u Srbiju. A tu je bio: rat na Kosovu, bombardovanje SR Jugoslavije, Milošević kao apsolutni vladar života i smrti u Srbiji.

***

U Lavovu sam bio jedan od osnivača prve alternativne nezavisne radio-stanice „Inicijativa“ koja je imala jedan od najboljih formata koje kasnije nisam imao prilike da čujem: od provokativnih informativnih emisija do kulturnog programa u kom je u etru čitana andergraund literatura, puštani su sveži garažni bendovi i radio-drame. Svi smo bili kao opijeni tim idejama supkulture i slobode.

***

Sa Veranom Matićem smo za „Inicijativu“ organizovali saradnju sa beogradskim B-92 kada je funkcionisao partizanski i kada je trebalo da se čuje istina šta se događa u Srbiji. Ukrajinci su bili veoma inspirisani srpskom borbom protiv Miloševića, jer su sami imali Kučmu. Kasnije su srpski „otporaši“ obučavali ukrajinske omladinske aktiviste da nenasilnim putem smene svog diktatora, u čemu su i uspeli. Na toj temi sam 2012. godine i doktorirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

***

Početkom 2000. godine iz BBC-ja na ukrajinskom jeziku stigla je ponuda da budem dopisnik za region bivših jugoslovenskih republika. Međutim, o toj ponudi se raspravljalo u Londonu i odustali su kada su videli da imam samo 25 godina. Stvari su se nešto promenile u maju 2000. i tada je čuveni urednik BBC Oleksij Solohubenko ipak rešio da me pozove i poveri mi taj zadatak. Sledeći dan sam bio na železničkoj stanici sa ruksakom na leđima i kartom u ruci.

***

U Ukrajinu sam faktički pobegao zbog vojske. Uvek postoji izbor, moj je bio da u zlo vreme nikako ne pristajem na uniformu i oružje na strani agresora.

***

Lavov i nezavisna Ukrajina za mene su bili veliko otkrovenje i inspiracija. Četrdesetmilionska, veoma heterogena zajednica sa energičnim mladim ljudima za koje sam verovao da će izvesti revoluciju. Izveli su do sada tri ili četiri takve, ako ne revolucije onda barem totalna politička obrta.

***

Da Ukrajinu seče geopolitička osa uverio sam se na nekim veoma banalnim životnim situacijama: na našu svadbu zajedno je došlo dvoje mojih prijatelja, koji su kasnije postali portparoli – ona predsednika Janukoviča, a on predsednika Porošenka. Šalimo se da nijedan obaveštajac na svetu ne bi verovao da je to sasvim slučajno. Oba portparola otišla su sa svojih radnih mesta u revolucijama.

***

Prijatelj iz Rusije mi je javio da je moju knjigu „Putin i baršunasta gerila“, koju smo zajedno sa Dragoljubom Žarkovićem i Seškom Stanojlović izdali za beogradsko „Vreme“, video na specijalnoj izložbi knjiga o Putinu posvećenoj njegovom 60. rođendanu. Iako me povodom toga od organizatora niko nije kontaktirao, našao sam fotke sa te izložbe. Sva je sreća što njen sadržaj u vitrini nije bio dostupan publici, jer nisam siguran da bi se slavljeniku dopao.

***

Slična je situacija bila i u Srbiji: jedni su očekivali da je to knjiga koja veliča Putina i Rusiju, drugi – da će to biti isključiva kritika savremenog ruskog cara. Moje knjige nisu beletristika za plažu, već publicistička, stručna i naučna istraživanja namenjena uskom krugu publike onih koji se bave ili interesuju tom temom.

***

Rusija i prostor bivšeg Sovjetskog Saveza i dalje za Srbiju ostaju nepoznanica ili mit. Stariji brat, Raspučinovo čudo ili „lek iz Sibira“. Mislim da srpski nacionalisti ne bi ni mesec dana izdržali u Rusiji: pre svega je to drugi jezik, druga kultura svakodnevice i političkih realnosti.

***

Rusija nikad neće biti demokratska i sve će uraditi da to ne dozvoli i svojim strateškim partnerima. Ovde imam u vidu pre svega Ukrajinu, ali i Srbiju.

***

Mislim da nije najveći potres na kraju XX veka raspad SSSR kako tvrdi Putin, već utapanje socijalističke ideje koja je zajedno sa autoritarnim komunizmom potonula kao kolateralna šteta; deo poraženog koncepta Hladnog rata.

***

Neoliberalizam je trijumf kapitalističkog suptilnog totalitarizma, koji je u procesu globalizacije ostao skoro bez ikakve alternative. Ne mislim da je kineski model rešenje. Treba raditi na popravljanju demokratije, regulaciji, tražiti pravednu raspodelu dobara i obnovu države blagostanja.

***

Od početka mi nije bio privlačan ukrajinski nacionalizam i često sam mislio da preteruju u otporu prema Rusiji. Međutim, vremenom sam shvatio da alarmiranja na Rusiju nije njihova kolektivna paranoja i da je u Ukrajini na delu poslednji veliki evropski kolonijalizam činjen od strane Moskve kao strateška istorijska konstantna. Sve ukrajinske revolucije su posledice tog kolonijalizma.

***

Kao student u Kijevu 1999. godine lično sam osetio onaj nadmeni i cinični odnos, u prestonici u kojoj se tada 70 odsto govorilo na ruskom, prema onima koji govore na ukrajinskom. Ukrajinskojezički kreativci su u svojoj državi bili tretirani kao stranci, kao manje vredni provincijalci ili nacionalisti; jedina univerzalna kultura na tim prostorima mogla je biti ruska.

***

Bio sam svedok jedne ideje koja je započeta po lavovskim umetničkim klubovima i kafićima i koja je trijumfovala Majdanom i Revolucijom dostojanstva 2014. godine. Međutim, ta moderna i progresivna ukrajinska ideja zloupotrebljena je od strane tajkuna, tvrdih nacionalista i ruske propagande u Ukrajini.

***

Porazom Porošenka ona se faktički vratila nazad tamo gde je bila na početku devedesetih. Zelenski je dokaz da većina želi promene, ali i da ne želi oligarhe, korupciju i nametnute kulturne i istorijske obrasce. Putin je zato zadovoljan i trlja ruke.

***

Mislim da Srbija ne ide ni ka EU, ni Rusiji. Prirodno, geografski i ekonomski je okrenuta EU. Međutim, strah od Evrope srpski nacionalizam kao dominantnu i skoro bezalternativnu ideologiju usmerava prema Rusiji, tj. Evroazijskoj uniji. Geopolitički je to neizvodljivo i Srbija bi brzo završila kao Albanija za vreme Hladnog rata.

***

Srbija, ne Vojvodina, nakon Berlinskog kongresa i Prvog svetskog rata ubačena je u evropsku orbitu kojoj nije dorasla. Bilo je šansi i u drugoj polovini XX veka: Koča Popović, Marko Nikezić, Latinka Perović, Ivan Stambolić, Zoran Đinđić. Sve je to odbačeno, a protagonisti tih ideja smenjeni su ili brutalno ubijeni.

***

Nakon raspada Jugoslavije Srbija, kao Nemačka, nije videla u EU ideju „svih Srba u jednoj državi“. I to je sada pogubno po nju; Srbija je na periferiji EU i ljudi će odavde samo da beže.

***

Vredi se boriti. Imao sam šanse da nakon jedne stipendije na Univerzitetu u Torontu ostanem u Kanadi, ali sam se vratio. Smisao je raditi ono što nas ispunjava, a ne na čemu se zarađuje.

***

Vučić je samo jedan od diktatora i nije cilj njega srušiti, već stvoriti dobro društvo koliko-toliko pravedno, u kom neće biti političara poput njegove klike.

***

U otuđenom svetu koji dolazi svi ćemo biti stranci, bez obzira u kojoj državi živeli. Međutim, plašim se onoga na šta se trenutno pretvara Srbija. Zato ćemo se sa suprugom pobrinuti da naš sin Andrej ima mogućnost školovanja i profesionalne realizacije u jednoj od država Zapada.

***

To je ipak moja priča, moja borba i ja ostajem u Srbiji. Može jedino neki diktator da me u bukvalnom smislu otera odavde ili me primora da ponovo preko noći bežim od puške ili neke nove mobilizacije.

O sagovorniku

Dr Boris Varga novinar je i politikolog. Rođen u Kuli 1975. Magistrirao je na Lavovskom nacionalnom univerzitetu u Ukrajini, na Fakultetu žurnalistike (2000) i doktorirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu (2012). Do sada je objavio osam naučnih, publicističkih knjiga i publikacija iz oblasti geopolitike i savremenih političkih sistema, kao i jednu knjigu proze.

Piše na srpskom, ukrajinskom i rusinskom jeziku. Saradnik međunarodnih i regionalnih medija (BBC na ukrajinskom, Al Jazeera Balkans, Vreme, Autonomija, Ruske slovo, Građanski list) i nevladinih organizacija (Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Forum za međunarodne odnose, Vojvođanska politikološka asocijacija). U novinarstvu i istraživanjima bavi se međunarodnim temama, regionom republika bivše Jugoslavije i bivšeg Sovjetskog Saveza.

Uža specijalnost – tranzicija, demokratija i autoritarizam. Dobitnik je nagrade Nezavisnog društva novinara Vojvodine za interkulturalnost. Živi i radi u Novom Sadu. Detaljnija biografija i publikacije na www.borisvarga.com.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.