Čajna ceremonija

Straja Šuljagić Mnogo knjiga oko mene. Nad kasnim uzglavljem, tri akvarela moje majke, neke daleke ruske crkvice, slika Vlade (Amidžića) snimak koji po sopstvenom izboru najviše volim i velika fotografija Nevenke Urbanove. Malo dalje dva akvarela, bečkog slikara S. Trosta, dedinog brata, ali to je već neka druga priča.
Mnogo sanjam. Stalno. Jednom mi je književnica Ana Š. (za koju žarko želim da se vrati ovom gradu kome tako mnogo nedostaje!) rekla kako snove treba zapisivati. Ne činim to, ali u svakodnevnoj meditaciji, još pamtim mnogo tih ličnosti u mimohodu, iz sna, i tako sam im zahvalan što su se vratili makar na čas, kao dašak što potraje.
Nekoliko dana zaredom sanjao sam hirurga, tačnije mikrohirurga Marka Godinu koga sam jednom kratko upoznao u N. M-tu. Znam da sam preveo pesmu, jednu i jedinu njegovog oca Ferde, partizana, (pisac ovih redova je i sam drug u duši) Ime Markove majke, koju sam sreo posle dosta godina u jednoj ljubljanskoj knjižari-antikvarijatu sam zaboravio, bila je to zaista gospođa koja je tako lepo i tiho pričala sa dečakom Žigom. Kada su u prometnoj nesreći stradali njegovi roditelji, mislim kako je Žigi bilo tek, dva ili tri meseca. Žiga, kako si?
Mnogo knjiga oko mene. Upravo dva toma „Schutzzone“ u izdanju Teatra m.b. H. iz Beča, koje je izdala, već legendarna kulturna poslenica Johana Tomek. Tu je pet nagrađenih drama sa prostora naše zemlje, u uporednim prevodima. U kasno doba noći, ovaj zapisivač, kako kaže Neli Zaks kad ne postoji ništa drugo sem zvezdanog hora na nebu, nikako ne može da kaže onu tako pogubnu i ružnu reč, tešku, još uz to i tuđicu – eks.
Dakle, tri prvonagrađene i dve specijalno nagrađene koje su u mom usamljeničkom prebiranju stranica (čitam mnogo sporije od Oskara Vajlda) te dve „specijalke“ dar su sa neba. Dva autora: Marinko Šleneski sa „O životu mojih suseda“ i „Paviljoni…“ Milene Marković. Prva, Marinkova, drama za trio, sa naglašenim senzibilitetom pisca, njegova usamljenost u dalekom gradu koja je tako razorna, drama tako duboka. Toliko mnogo i mnogo ljudi na ovom svetu ništa ne kažu, a kako to čini ovaj mladi čovek, nikako ne dalek. Izuzetan, uman, blistav autor.
Duga a bespotrebna bi bila priča koliku odbojnost osećam prema zatvorenom, pacovskom porodičnom leglu koji stalno i po svaku cenu izvlači na scenu autorku,
Ovo govorim jer je Milena Marković, zvana psovačica, srećan trenutak za naše i buduće živote, onaj prvi, najčistiji i najlepši mlaz bistre vode koji je tek potekao iz potoka iznad Manasije. „Paviljoni…“ žestoko protresaju našu već poslovičnu letargičnost, ali, za moj ukus previše psovki i nasilja. Ali, zar to upravo nije oslikavanje svega što nam rade i šta nam se dešava… Milena Marković, to tek pokrenuto čudo, literarni tornado, ne poigrava se zagonetkama. Ona govori STVARNOST. Izuzetno. Izvanredno. Spas za dušu svakog kome je dosta histerične i razgalamljene kao klepetuša dosadne autorke
Meni se dešava kao i mnogima od nas da više ne mogu da kupujem knjige. Uz taj debakl ide i moje neizmerno divljenje i obožavanje muzike, i nemogućnost da nabavim preskupe karte koje inače mladi, baš više ne tako u cvetu, usavršeni uvlakač jedino deli ambasadama i visokim uglednicima!
Gde su Vremena Branke Cvejić Mezei? A gde je toliko vrsnih umetnika, prva violina Vesna Jansena, pa prvo čelo Ladislav Mezei? Ili dešavanja sa primadonom Višnjom Pavlović-Drakulić koja nije pevala čitavu sezonu, a nema snimljen ni jedan jedini CD! Da nije bilo takvih istrajnika poput Vlade Markovića ili Aleksandra Pilipenka, koliko bi dragocenih glasova i ličnosti bilo zaboravljeno. Gospođa Azbukina, legendarna Olga Jančevecka sa tekstom A. P. i sjajnim prepevima Save Rosić, još su tu i umetničko-bračni par Selimova-Želčevski, ili takvo biće kao što je bila Nada Mamula.
Gospođa je dolazila svakodnevno u Adventističku crkvu i slala ogromnu količinu paketa za bolno Sarajevo. Koliko puta sam je video dok smo radili brzinom kao kod Forda, kako negde stoji u prikrajku, gleda nas i tiho plače. Inače, adventisti su oni zli ljudi kojima su zapalili pre nekoliko dana crkvu u Staparu. Zašto? Po koji put njima, i ne samo njima. Ponovo naša prokletstva! U Beogradu koga više nema pričalo se kako je Draga Mašin pred masakr proklela Srbe za sva vremena. Mislim kako je priča izmišljena, jer je sirota žena upotrebljena pa iskasapljena, tako čest balkanski brzopotezni postupak, koja je telom branila svog Sašu.
Iz knjige moje majke o Pegi Gugenhajm (koju sam, uzgred, jednom i upoznao!) ispada jedan list Borbe iz osamdesetih godina. Đeneral Lj. Đ. se raspisao kako su „osvajali“ Beli dvor. Muke neviđene i jurnjave ko će biti glavnokomandujući, između njega i pokojnog đenerala P. D-a. Dok se naša ljubičica, ili kraće samo Ljubica, jako potresala u Krajovi oko rozentala i srebrnog escajga, „oslobodioci“ su se prevrtali po krevetima princeze Olge i princa Pavla Karađorđevića. Proglašavan za kolaboracionistu, bez jednog valjanog dokaza, oni koji su jurili napred uglavnom ubijajući, zaboravili su svi, donedavno kako je reč o onom prefinjenom aristokrati, (on zaista zaslužuje to ime) koji nam je ostavio na poklon jedini pravi muzej, podosta na čuvene „pozajmnice“ pokraden.
Njegova kćerka, princeza Jelisaveta koja je među prvima počela da se bavi humanitarnim radom i ogromnom pomoći koju je stalno donosila, još nije dobila u ovom gradu, u ovoj zemlji, vilu svoje majke otetu za nekog kalemara, ili šlosera! Zašto?
Tiho, a tako dostojanstveno otišla iz ovog života legenda imenom Nevenka Urbanova. Moje najveće pozorišno uzbuđenje i ljubav. Široke kulture, okeanskih količina saosećanja sa progonjenima i čak sa onima kojima su smetale njene visine Olimpa.
Svakog jutra isto – čajna ceremonija. Ne ona iz pera Kakuza Okakure, uz kobajagi veliku saradnju živčane Helen Gardner, mala i tiha je svečanost u mom čardaku, ni na nebu ni na zemlji. Pun čajnik ćuti, poluispunjen peva, tako sebe obmanjujem kad nema više Vlade da ga pije sa mnom. On bi doduše radije sa engleskom kraljicom, moj izbor je njen sin, čuveni šaptač cveću, kad već ne mogu da ga srkućem uz moju obožavanu ljubav – Džudi Denč. Samo tri njegove uloge. Lord Darlington u „Lepezi…“ Notar u „Kate Kapuralici“ i Tasa u „Sumnjivom licu“. Kameje, tako bi ih nazvao Avdica Mujčinović, poput onog glumačkog čuda, recimo, drage i plemenite Vuke Dunđerović u Andersonovom „Ja sam Herbert“ kada je pojela u slast i uz ovacije čitavu jendu ružu.
Vlada, dok bi čovek kazao išler, osvajao je svojim šarmom, ta dobrota i otmeni maniri! Imao je jednu retku, a kraljevsku osobinu: umeo je tako umno da sluša. Poklonio mi je ogromnu lepezu iz „Lepeze“ uz opasku: „Posuo sam svuda konfete da vidim da li ćeš ih ovom pajalicom najuriti!“ Nepogrešivog dara da u sekundi reši svaku pozorišnu enigmu. Pozorišna aždaja, moj dragi Vlaša koji mi tako mnogo nedostaje. Mene je ostavio posle da se mučim sa jednom očajnom, kukavnom ministarkom, koja ide uz rame sa onom prethodnom, sa mašinkom.
Svakodnevni razgovori sa mojim prijateljima, prvim drugom Duškom S. heraldičarem, odnegovanim estetom i odnedavno briljantnom kulinarom, Godi, bez posla, izbačenom iz banke od vizionara nove nam mame Srbije, Lilikom, tako istrajno razložnom i odanom, izuzetno odanom paru, Jeleni Popović i Nikoli Rakočeviću i Rajnom S. koju tako mnogo volim i poštujem.
Preselo mi je dobro raspoloženje zbog „Foruma 100“. Folirantkinju S. Đ. D. staviti u isti izbor sa Isidorom Žebeljan, neuki „Brokeri“, ili super hoštaplerka u svom fahu A. S. i proslavljena B. K. V. Svašta, što bi rekao Vlada!
Gde su tu Leon Kojen, Rajko Maksimović, Rajko Đurić, Marija Bogdanović ali se brzopletoj i loše odrađenog posla suprotstavila jedino Gordana Čomić, setivši se pobijenih vojnika. Često mislim na Draženovu majku u Paraćinu. Pisao bih joj, ili otišao do njih, samo kada bih znao gde žive njegovi unesrećeni roditelji.
Sanduče puno „ljubavnih“ poruka od komšije, sigurnog kandidata za Kovin ili bolje Zabelu, kome mnogo smeta moje „mirovnjaštvo“! SPC, politički alava, koja nas priziva, čeda smo joj, da se obožavamo i omnožavamo. I onda moja misao o mladosti koja je bila nekad davno, pa je ljubav bila nešto što je često i dugo bolelo, a sada sam kolekcionar malih, lepih stvari, ljudi koje volim i koji čine riznicu u mom podosta pohabanom srcu. Idem da čitam Marsela Rajh Ranickog, poklon kraljice mog srca, Endži C. i dve izvanredne samostalne studije Ljiljane Vuletić o Anici Savić Rebac i Kseniji Atanasijević. Ima nade dok ima tako dobrih knjiga i tako dobrih ljudi!