Čarolija čitanja: Dogodilo se jednom u Austriji

U vreme, dakle, kad se skulptorski kompleks Alfreda Hrdličke Memorijal protiv rata i fašizma postavlja na Trg Albertina u samom centru grada, kad iz ormara posleratne austrijske neuznemirenosti počinju da ispadaju kosturi Drugog svetskog rata, kad predsednik Austrije postaje nekadašnji poručnik Vermahta, kad Tomas Bernhard, ozloglašeni Nestbeschmutzer – onaj koji opoganjuje sopstveno gnezdo, koji kalja sopstvenu otadžbinu – piše razorne drame i romane što duboko vređaju austrijsko stanovište i uopšte patriotska osećanja dobrih Austrijanaca, kad mladi ljudi počinju da postavljaju pitanje „šta si radio u ratu tata?“, kad, najzad, sazreva svest o tome da sloboda nije, naprosto, data, već se ima neprestano osvajati. Sve to i još mnogo, mnogo toga, spliće Šindel na 500 sočnih stranica romana koji, dok čarolija čitanja traje, suspenduje stvarnost kakva god ona bila.

Šindelov „Ledeni“ je roman koji se, kao čelična igla, zabada direktno u splet nerava i, istovremeno, pruža vanserijsko čitalačko zadovoljstvo

Majstorskom rukom vodi Šindel svoje likove kroz bečke kafane i zakučaste političke kuloare, spaja ih u slikarskim ateljeima, stanovima i pozorišnim salama, smešta ih u novinske redakcije i knjižare, izvodi u duge šetnje Bečom, da bi ih, u nekom trenutku, prepustio njihovim sudbinama. Neki će da završe u Dunavu (barem dvoje), neki u psihijatrijskim ustanovama, neki će da dobiju batine u kafani (prijateljska tuča), jedan će veliki glumac da izdahne (gotovo) na daskama, drugi će da šuruje s nacističkim ološem, jedna divna žena će, bistrog jesenjeg dana, tiho da se ugasi na klupi u bečkome parku, veliki će vajar da najuri moćnog političara iz svog ateljea, bivšeg nacistu će da zgaze kola, a Astrid fon Galen, prvakinja bečkog Burgteatra će, posle burne ljubavne veze, da doživi nervni slom. Između svih tih likova, nalik sablasti i, istovremeno, kao da je satkan od blokova leda, u isti mah i živ i već davno umro, energično se kreće Edmund Fraul, preživeli zatočenik Aušvica, lik po kome je roman dobio naslov.

Na jednoj od hiljadu ravni ove knjige pratimo bivše zatočenike nacističkih logora smrti, vidimo ih kako se svi, bez izuzetka, bore protiv sablasti logoraškog užasa nastojeći da preguraju košmarne noći i tmaste dane, ali, u istom pokretu, pratimo i njihovu borbu sa sopstvenom decom koja ne žele, ili nisu u stanju, da urone u porušene živote svojih roditelja. Logoraši su povređeni jer ih deca ne razumeju, deca su povređena jer ne shvataju šta to roditelji hoće od njih. Zašto bi, pita se Karl Fraul, sin, on morao da zna nešto o Aušvicu u kojem su bili zatočeni njegovi roditelji, kad to, naprosto, nije njegova stvar? Uz to, Karl Fraul je glumačka zvezda u usponu, zgodan momak koji voli žene, kafane i svoj posao, ali koji ne može da izađe na kraj s ocem (niti, dodajmo, otac s njim), da bi se, pritisnut krahom jedne ljubavne veze i težinom nove, jednostavno raspao na sceni u trenutku kada pozorišna igra nadigra stvarnost, kada je posuvrati i u lice joj, kao kantu punu pomija, saspe istinu. Karlov prijatelj, novinar i istoričar Roman Apoloner, pak, sin je bivšeg simpatizera nacista i za razliku od ravnodušnog i nepolitičnog mladog Fraula on je nacističkom prošlošću svoje zemlje i svojih sugrađana opsednut. Tu je i Rozinger, bivši nacista, ubica koji je u Aušvicu usmrtio sedmoro dece tako što im je, injekcijom, direktno u srce ubrizgao fenol. U zatvoru je, zbog toga, odležao nešto više od tri godine. U zapanjujućem psihološko-filozofskom zapletu, bivši će logoraš Fraul i bivši nacista Rozinger, svaki u svom mehuru očaja i užasa, početi da se zbližavaju i da razvijaju odnos koji će opasno da zaliči na prijateljstvo.

U međuvremenu, na drugoj, trećoj, ili petnaestoj ravni ovog fascinantnog romana, čitava se antifašistička javnost mobiliše protiv nadiranja predsedničkog kandidata sumnjive ratne prošlosti. Ugledni i beskompromisni urednici trpe pritiske i odupiru im se, a s druge strane su, razumljivo, tabloidne smrdibube koje se, kao što savršeno dobro znamo iz prebogatog domaćeg terarijuma, nepogrešivo kače za ono najgore i najodvratnije, te im ni nacisti nisu mrski (naprotiv). Neobuzdani direktor Burgteatra će čitav ansambl, uz ogromne otpore, da upregne u antifašističku pogon, dok će se slavni skulptor Kriglah i svojim delom i svojim telom i besnim glasom pridružiti antifašističkom pokretu. Tu je, razume se, i tiha većina, ti mirni i dobri Austrijanci koji ništa nisu videli i ništa nisu znali („šta je bilo bilo je“) i oni bi samo da ih se pusti na miru („pa šta ako je predsednički kandidat imao razumevanja za naciste, on je naš“), sve zločine, naravno, treba kazniti, a oni su protiv nasilja i za mir u svetu.

Šindel je rasan pisac koji ume sve. Ledeni je roman koji se, kao čelična igla, zabada direktno u splet nerava i, istovremeno, pruža vanserijsko čitalačko zadovoljstvo. Ali ono što je za ovdašnjeg čitaoca, možda, još važnije, jeste ubedljiva slika tkanja mreža otpora fašizmu, dakle otpora banalnosti i gluposti koje su, poput skakavaca, iznova napale ove krajeve.

Ivan Milenković

PSALAMI

Meditacije jednog hrišćanina

Nastali u prethrišćansko vreme 150 hebrejskih psalama – pesme, molitve, himne i žalopojke – pripadaju univerzalnoj kulturi čovečanstva. Oni su prisutni u trezoru citata pesnika i spisatelja, u jezičkim obrtima, idiomima i frazeologiji, sentencama, izrekama, poslovicama, krilaticama. Muziku na njih su pisali gotovo svi veliki kompozitori od 15. do 20. veka.

Špeman decidirano tumači psalme kao hrišćanin. On je svestan osetljivosti hrišćansko-jevrejskog dijaloga i tu temu ne zaobilazi

Robert Špeman, autor ovih meditacija u dve knjige – Meditacije jednog hrišćanina: Prva knjiga: Psalami 1-51 i Druga knjiga: Psalami 52-150 (Robert Spaemann: Meditationen eines Christen. Über die Psalmen 1 – 51, Klett-Cotta Verlag, Študgart 2014. i Robert Spaemann: Meditationen eines Christen. Eine Auswahl aus den Psalmen 52 – 150 Klett-Cotta Verlag, Študgart 2016), renomirani je i jedan od najproduktivnijih filozofa Nemačke. Polja njegova filozofskih istraživanja i njegovih publikacije kreću se od društveno-filozofskih, antropoloških do etičkih pitanja. NJegovo delo Osnovni pojmovi morala (Moralische Grundbegriffe, 1982) postalo je klasično delo savremene filozofije. NJegove kristalno jasno formulisane teze su idealni obrazac filozofskog stila. Na bazi interpretacije prirodnog prava, izvedenog iz hrišćanskog učenja o čoveku i nepovredivosti ljudskog dostojanstva, Špeman je angažovani borac i polemičar u moralno-političkim diskursima Nemačke. Često se Špeman angažovano i sa oštrinom uključivao u debate o asistenciji na samrti, abortusu, in-vitro-fertilizaciji (oplođivanju u epruveti) i ekologiji. Profesor dr Robert Špeman, penzionisani profesor filozofije na univerzitetu u Minhenu, prihvatio se kolosalnog zadatka – meditacije psalama, što mu je, recimo unapred, pošlo za rukom sa grčkom mudrošću i hrišćanskom vrlinom. Autor veli u predgovoru da je reč o „mislima jednog hrišćanina sa verom u Otkrovenje i filozofa koji veruje u moć uma“. No nema nikakve sumnje da je ovde reč o meditacijama hrišćanina: Špeman tumači psalme sa svešću da je mesijansko doba odavno otpočelo i da se Hristos na egzemplaran način moli u duhu psalama. Ovakav prilaz je tradicionalni pristup biblijskom tekstu, čiji je smisao i u judejstvu i u hrišćanstvu kanonski.

No problem istorije dvostruke recepcije nije bio Špemanov problem. Špemanova osnova je bila takozvana Allioli-Bibel, čiji je prevod nastao u 19. veku, i koju je licencirao papa kao prvu katoličko-nemačku varijantu Vulgate, latinski prevod Biblije u poznoj antici. Ponekad Špeman citira direktno Vulgatu kao tradicionalnu katoličku lektiru psaltira kao molitvenik hrišćana.

Već pri prvom psalmu, savet da ne ide na „veće bezbožničko“ i „u društvu nevaljalih ljudi da sedi“, Špeman će dovesti u vezu sa Hristovim pozivom u preobraćenje pred dolazećim Carstvo Božjim. Ovde govori hrišćanin sa verom u Otkrovenje. A onda će bezbožnici biti stavljeni pod lupu, koji su po Špemanu oni koji sebe u središte stavljaju i otuda „vavilonsku kulu grade“. Konsekvence su drastične: „Tako nastaje vavilonsko zamešateljstvo“, veli on lapidarno. U um verujući filozof primenjuje biblijske metafore za opis agnosticizma i ateizma.

Dominantan model Špemanovog tumačenja je poznoantički teolog Blaženi Avgustin. Dva društva – Civitas Dei i Civitas terrena – strukturišu svetsku istoriju shodno Blaženom Avgustinu. U toj svetlosti su sadašnjost i tradicija, vera i um saobrazni. Velike disonance između njih nema.

Ove meditacije jednog hrišćanina valja podvesti pod nekakav izvan-univerzitetski žanr. Ovde nije reč o studijima o psalmima u kojima istorijsko-filološka analiza i komentari starozavetnog biblijskog bogoslovlja dolaze do izraza, već o esejima nadahnutog ljubitelja hebrejskih pesama i molitava. Ovde je reč o duhovnim vežbama, kao što je to u srednjem veku praktikovano: ono što se onda sa pažljivim lectio – lektirom – otpočinjalo, onda je kroz meditatio – meditativno poniranje i kroz oratio – molitvu produbljivano do contemplatio – odgovarajuće razmatranje, našlo je svoj ispunjenje u liturgičkom i eklisijalnom kontekstu.

Špeman nalazi u jeziku i rezonantnom prostoru psalama svoj molitveni jezik. On se odlučio, što predstavlja malo iznenađenje, za nemački prevod Vulgate Franca Aliolisa, iako autoru saznanja iz oblasti moderne biblistike nisu strana, već ih on samo selektivno k znanju prima. Otuda su ove meditacije veoma lična knjiga, plod višedecenijskog molitvenog i refleksivnog prilaza psalmima.

Špeman veli na jednom mestu da saznanja moderne biblistike valja poznavati, ali ih treba odbaciti i podseća na Vitgenštajna, koji veli da „lestvice kojima smo se uspinjali, moramo odbaciti“. Religija je živa samo snagom svoje unutrašnjosti.

U modernoj egzegezi pitanje je kako je tekst isprva bio mišljen/shvaćen veoma relevantno. Špeman se pita kako takav tekst mi možemo najsmislenije da razumemo? NJegovi svedoci su Platon, Aristotel, Blaženi Avgustin, Toma Akvinski. Istorijskih kontekstualizovanja se Špeman ne libi. On ih direktno tematizuje, bez etiketa političke korektnosti.

Špeman decidirano tumači psalme kao hrišćanin. On je svestan osetljivosti hrišćansko-jevrejskog dijaloga i tu temu ne zaobilazi. On pokazuje visoko poštovanje prema judejskoj tradiciji, ali je nepokolebljiv i kategoričan u tvrđenju da psalmi tek kroz Hrista razvijaju svoju punoću i istinu.

Meditacije „jednog hrišćanina koji veruje u Otkrovenje i filozofa koji veruje u um“ spajaju ono što je u proteklim decenijama bilo razdvojeno. Ono što je jedan protestantski teolog sa izvesnom dozom cinizma naziva mixotheologiaphilosophia pokazalo se u Špemanovim meditacijama kao plodan obrazac hrišćanskog sozercavanja psalama. Filozofska erudicija, egzegetičko znanje i duhovni jezik verske opitnosti slivaju se u plodni spoj, čineći ovo dvotomno delo, iako subjektivne egzegetike, ipak paradigmatičnim primerom dubine misaone i molitvene ponornosti – u jednu reč kolosalni poduhvat kome je teško naći ravnog.

Zoran Andrić

PRONAĐENI U PREVODU

Zagonetne priče za posmatrača ptica

Uroš Petrović jedan je od najomiljenijih pisaca dece i odraslih, svi vole da se nađu u njegovom društvu, odgovaraju na zagonetke i osvoje nagrade. Način na koji on komunicira sa čitaocima je jedinstven i to mu je donelo veliko uvažavanje i autoritet u dečjem svetu. I ne samo u dečjem… NJegove knjige podstiču na razmišljanje, a prva knjiga hit serijala priča za rešavanje Zagonetne priče, koji je samo u Srbiji prodat u više od 100.000 primeraka, prevedena je nedavno na engleski jezik, saopšteno je iz Lagune. Riddle Tales idealna je za sve uzraste za nastavu na engleskom jeziku, pri kojoj polaznici bivaju stimulisani da unaprede verbalne načine da dođu do rešenja za misterije i zagonetke.

Roman Vide Ognjenović, Posmatrač ptica objavljen je na makedonskom jeziku u prevodu Gligora Stojkovskog i u izdanju IK ViG Zenica iz Skoplja. Knjiga je objavljen u okviru edicije Od reči do reči u kojoj ovaj izdavač objavljuje prestižnu evropsku prozu. Posmatrač ptica, objavljen 2010, u izdanju beogradskog Arhipelaga, preveden je već na mađarski, ukrajinski i bugarski jezik, a tokom jeseni biće objavljen i na ruskom jeziku. Ovaj roman u kome se prikazuju veliki preokreti koji se u životu pojedinca odigravaju uporedo sa velikim i dramatičnim političkim i istorijskim zbivanjima, pri čemu autorka pokazuje kako su ironija i apsurd, zablude i pogrešne procene često sastavni deo ovih ličnih i kolektivnih drama.

K. A. D.

KRATKA PROZA

Da se ne zaboravi

Sabrane priče Borisa Miljkovića pojavile su se nedavno pod nazivom Život u raju, u izdanju beogradskog Samizdat B92. Miljković je diplomirao filmsku i televizijsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Zajedno sa Branimirom Dimitrijevićem autor je niza kultnih emisija i filmova – Niko kao ja, Rokenroler, Ruski umetnički eksperiment, Šumanović, komedija o umetniku… Režirao je veliki broj TV reklama i muzičkih spotova, nekoliko muzičko-scenskih dela i pozorišnih predstava, napisao knjige priča Čaj na Zamaleku (nagrada Isidora Sekulić) i Fabrika hartije (snimio istoimeni dokumentarni film), romane Uspavanka za Lalu i Poljupci, uspomene, razgovori, kao i neobičnu edukativnu zbirku Kuvar: Šta mladi umetnik može da nauči od advertajzera, mašine, budale?. „Sklonost ka nespavanju mi je podarila neku posebnu vrstu umora koji, pak, obezbeđuje čoveka od silnih i nepotrebnih zapitkivanja, usputnih nezadovoljstava i daje mu dodatnu dozu tolerancije koja spasava od jetkosti i zlovolje. U isto vreme, štedi od izbirljivosti i gordosti, pa daje priliku da se sa zaista nenormalnim, ludim, zabavnim i nakaznim ljudima provede mnogo vremena. To shvatam kao posebno dostignuće. Eto, pokušao sam da čitaocu predstavim i opišem tih nekoliko situacija, datosti i slučajeva koji su, pored ostalog, oblikovali i ovaj skup priča. Podelio sam ih u dve grupe, prva se tiče jednog gostovanja u tuđem životu i radu, kad sam zamoljen da napišem nešto o tom životu i radu i ispalo je da to ne koristi nikom, osim meni samom. Ipak, pre neki dan sam, sa zadovoljstvom, video da su neke priče odavde objavljene u katalogu o životu i radu te osobe… Druga grupa, koja počinje pričom Sol y sombra, tiče se ljudi koje sam možda negde i video ili sa kojima sam možda negde i živeo. Napisao sam ih, uglavnom, da ih ne zaboravim. Primetio sam da sam počeo da zaboravljam“, beleži autor u uvodu ove zbirke.

K. B. D.

PROZA

Roman o svemu što žene gutaju

Jedanaesta knjiga a ujedno sedmi roman Vedrane Rudan, Muškarac u grlu, predstavlja ovu provokativnu spisateljicu u dosad najzrelijem izdanju. Kroz odnos glavne junakinje s različitim muškarcima, Vedrana Rudan u najnovijem delu bez dlake na jeziku otvara nekoliko tematskih okvira koje u svojoj prozi ranije nije doticala, saopšteno je iz Lagune koja je knjigu juče pustila u prodaju. „Ovo je mala knjiga o velikoj ljubavi“, kratko objašnjava autorka. Tekstovi Vedrane Rudan su najčitaniji u regionu, a njena stranica pregledana više od 10 miliona puta. Objavila je jedanaest knjiga, koje su prevedene na engleski, mađarski, slovenački, poljski, francuski, italijanski, ruski i makedonski jezik.

K. L. D.

AGORA

U razgovoru sa anđelima

Iza privida memoarskih spisa, roman Vujice Ognjenovića Čovjek koga su voljeli anđeli, koji se nedavno pojavio u izdanju zrenjaninske Agore, pokazuje raznovrsne mogućnosti literarne stvarnosti i igre u njoj. Starac koji je zabeležio kratku povest o svom životu dobija poziciju glavnog junaka i pripovedača, pri čemu postoji i redaktor – potomak koji rukopisu svoga pretka daje obličje umetničke tvorevine i dopunjuje ga napomenama. Knjiga je svojevrstan palimpsest različitih žanrova. Pored (auto)biografskih elemenata, zatičemo i obeležja karakteristična za srednjovekovna žitija, a pojedinačna poglavlja mogla bi se čitati i kao zasebne pripovetke. Čitalac ove knjige, lako se vraća na svoja ključna životna pitanja, ona o Bogu, o onostranima silama, o pojmovima dobra i zla, pred kojima savremeni čovek sve češće uzmiče – zapisuje, između ostalog, Nenad Šaponja.

Vujica Ognjenović objavio je knjige eseja iz oblasti religije i filozofije Čekajući Boga (1996), Tragom Božjih tajni (1996), Put i bespuća (1998), Živi svjedok (1998) i Proroci govore (2000); knjige priča Taj drugi svijet (1999) i Natprirodne i druge priče (2011); romane Znak anđela (1999), Pukova mreža (2002), Pustinjska ruža (2005), Dar podzemlja (2007) i Poljubi zmiju, anđele (2008); knjige intervjua Servantesova djeca (2007) i Scripta manent verba Volant (2009); kao i knjige Prevedena književnost – kritike i prikazi (2012) i Sanovnik – tumačenje snova (2014). Neki od pomenutih naslova prevedeni su na engleski i nemački jezik. Živi u Herceg Novom.

K. A. D.

AGON 34

Novi sajt i nova uređivačka koncepcija

Od ovog broja redakcija nastoji da dublje razmotri fenomen književnosti uopšte u vremenskom i društvenom kontekstu. Zato pokreće rubriku Istorija, koja promišlja odnos društva prema književnosti danas, kad je govor o tendenciji i angažovanosti, o ideološki i klasno svesnoj književnosti, ponovo aktuelan. Rubrika Poezija uključuje prevedenu poeziju i poeziju pisanu na srpskohrvatskom jeziku. Otvara je pesma Mirka Kekića, koji ovde objavljuje prvi put. Svoje nove cikluse objavljuju Nebojša Vasović, Jelena Radovanović & Siniša Tucić. Ciklus Ane Miković, koja takođe objavljuje premijerno u Agonu, praćen je snimkom čitanja uz kompoziciju Matije Anđelkovića. Sledi ciklus Zabavno je uzimati spid australijskog pesnika Džona Forbsa (prevodi Vladimir Stojnić), a Svetislav Travica predstavlja ruskog pesnika Ilju Semenenko Basina. Poeziju zatvara norveški pesnik Laš Sobi Kristensen, u prevodu Marka Vukovića. Istoriju otvara temat posvećen Arturu Kravanu, pesniku, pamfletisti, bokseru, slučajnom preteči dadaizma, nećaku Oskara Vajlda. Predstavlja ga Aleksa Golijanin. NJegov časopis Maintenant, objavljen u pet brojeva između 1912. i 1915, bio je prvi primer izrazito autorske publikacije koja nije marila ni za kakve autoritete. „Evo šta je književnost – pisao je Artur Kravan – ta-ta-ta-ta-ta-ta. A Umetnost – e za Umetnost me tek zabole! Živo sranje, Bože me prosti!“ Agon donosi tri najvažnija teksta objavljena u časopisu: Andre Žid, Oskar Vajld je živ, i, vrhunac Kravanovog pamfletskog genija, Izložba u Salonu nezavisnih. Tu su još Dokumenti, sa blokom posvećenim sovjetskom piscu Mihailu Zoščenku (1895-1958). Čitaoce čekaju i kritičari u rubrici Knjige, a Istoriju zatvaraju odlomci iz urednikovog dnevnika. Agonizdaje Udruženja građana Knjižuljak i izlazi tromesečno. Glavni urednik je Bojan Savić Ostojić.

K. D.