Foto: FoNet/ AP

Igra se u Mercedes Benc Areni samo stotinak metara od „East Side gallery“, najočuvanijeg dela nekadašnjeg Berlinskog zida koji je jedna od najvećih turističkih atrakcija nemačke prestonice. Obe Nemačke su davnih sedamdesetih i osamdesetih bile svetske rukometne sile, što se ne bi moglo reći i za obe Koreje. Južnjaci su daleko ispred svoje braće sa Severa, tačnije, ekipi Južne Koreje pridodata su četiri najbolja igrača Severne – vojna lica, više kao maskote i politički delegati nego kvalitet. Međunarodna rukometna Federacija je dozvolila da umesto standardnih 16, korejska ekipa broji 20 igrača. Na konferenciji za medije govore dva trenera. Korejci se drže za ruke dok svira himna naroda koji je daleko krvavije ratovao zbog ideologije nego mi devedesetih iz svih drugih razloga. Istorija. Hala oduševljeno aplaudira. Holivudska priča za rukomet sa malom dozom patetike. Rezultat u drugom planu. Nemci prejaki, žele Deja Vu 2007. godine kada su postali svetski prvaci u Kelnu.

Petak, 11. januar

Prva utakmica Srbije na Svetskom prvenstvu, lagana tenzija, nervoza. Mogli smo da pobedimo, ali i da izgubimo u poslednjih 15 sekundi. To je sport. Na kraju remi sa Rusima, oni zadovoljniji. Daleko više uživam u sjajnom otporu Brazila najvećoj rukometnoj sili na svetu Francuskoj. I našu, i ovu utakmicu gleda puna dvorana kapaciteta 14.000 mesta. LJudi se raduju, skaču, podržavaju autsajdere Brazilce. Ovo samo može da se vidi u Nemačkoj ako govorimo o rukometu. Gledam sve te porodice koje uživaju uz pivo, sokove, kobasice, kokice, igrice, animatore. Sport je ovde zabava, način da se provede kvalitetno vreme sa prijateljima. Odlazak na utakmice je deo kulture. Kod nas je vezan za lečenje različitih frustracija i pitanje je života ili smrti. Hale i stadioni zvrje prazni, ali zato svi znaju i imaju stav o svemu. Ne gledamo sport, ne učestvujemo, uglavnom pričamo o njemu. I to, po pravilu, loše. Baš loše.

Subota, 12. januar

Igramo sa najboljima na svetu – Francuzima. Pitaju me francuski novinari zašto 6-7 srpskih rukometaša sa reprezentativnim stažom više ne igra za nacionalni tim? Zašto je proces podmlađivanja reprezentacija započeo u odlučujućoj godini za olimpijski ciklus u Tokiju? Začuđeni su. Teško mi ide sa objašnjenjem. Kako god da formulišem rečenicu, nije dovoljno dobra. Čini mi se da i nemam pravi odgovor. Puno je tu razloga koji njima nisu razumljivi i ne vredi trošiti energiju, jer ih neće prihvatiti za realne. Kult se urušio. Najkraće rečeno. Sa poslednjih šest Prvenstava, Francuzi su se vratili sa pet zlatnih medalja, dok je nama najbolji rezultat osmo mesto 2009. godine u Hrvatskoj. Svedok sam svih takmičenja od tada do danas. Razmišljam ponekad kako je to biti rukometni novinar i pratiti reprezentaciju koja sve osvaja? Rečenicu da „pravi rukomet na velikim takmičenjima počinje da se igra kada srpski novinari krenu kući, a hrvatski dođu“, patentirao sam sa komšijama i ne bih njome da uveseljavam francuske kolege…

Nedelja, 13. januar

Šta je najlepše u sportu? Pobeđivati. Odlučujem da slobodan dan, posle ne tako beznadežnog poraza od snažne Francuske 21:32, iskoristim za lutanje po Unter den Lindenu (berlinska verzija ulice Kralja Milana). Vreme je da se udahne malo vazduha i uradi ono na čemu vam, po pravilu, zavide prijatelji i kolege kada odete na jedno veliko takmičenje daleko od kuće, često slepi na drugu stranu medalje, hangare i montažne pres-centre u kojima provodite po 10 sati dnevno. Obožavam ovaj grad i njegov alternativni duh. Proveravam da li je sve na istom mestu kao na medenom mesecu pre 10 godina. Svi suveniri su isti, da li je parče zida u pitanju, replika trabanta ili fotografija čuvenog francuskog poljupca Brežnjeva i Honekera. Veliki narodi zarađuju na istoriji, bez obzira na kojoj strani su bili. Mali se trude da sve izbrišu iz memorije što pre moguće. Još malo pa će nam u sećanju vinčanska kultura biti zastupljenija od kraja devedesetih. U Berlinu se najveća lova još uvek pravi na osamdesetim. Često se pitam, šta bi prodavali da nije bilo Sovjeta tih četrdesetak godina na Aleksandar Placu?

Ponedeljak, 14. januar

Suze. Kada vidim suze sportiste, čoveka od 25-30 godina, ne mogu da „lešinarim“. Pola reprezentacije je uplakano projurilo kroz „miks zonu“ berlinske arene posle poraza od Brazila 22:24, direktnog konkurenta za plasman u glavnu fazu takmičenja u Kelnu. Teško ih je gledati takve, a još teže raditi sa njima u takvim trenucima. Najteže je, međutim, čitati sve te komentare u kojima ljudi, koji nisu potrčali u životu, vređaju i omalovažavaju sportiste. Spočitavaju svašta, pozivaju na patriotizam i izdaju. Za takve bi trebalo uvesti SOS telefon i posebnu šifru bolesti. Za Olimpijske Igre sada ostaje „poslednji voz“ kroz dobar plasman na EURO 2020 koje će se naredne godine po prvi put održati sa 24 reprezentacije u tri zemlje – Švedskoj, Austriji i Norveškoj. No, prvo bi trebalo uspešno završiti kvalifikacije koje su loše počele remijem sa Belgijom i porazom od Švajcarske.

Utorak, 15. januar

Pobeda. Pala je Koreja, najslabija selekcija u grupi. Atipično za srpski mentalitet, uspeli su naši rukometaši da se vrate iz rezultatskog minusa i u poslednjih 10 minuta prelome utakmicu. Voljni momenat ovog srpskog tima je najjači utisak sa ovog Svetskog prvenstva. Bez obzira gde po kvalitetu pripadaju na svetskoj lestvici, momci su uvek bili na 100 odsto zalaganja. Gotovo je izvesno da „Orlovi“ takmičenje nastavljaju borbom za plasman od 17. do 20. mesta u Kopenhagenu. Rukomet odavno više nije sport malih gradova, kako se to nekada mislilo. Mnogo mi je žao što Srbija nema priliku da spozna veličinu mog sporta u Evropi i svu njegovu lepotu u zemljama gde je on istinski deo sportske kulture. Duboko je ukorenjen kao deo emotivnog koda nekih generacija iz vremena Jugoslavije, ali šta ćemo sa klincima kojima je sve dostupno, a američki fudbal i MMA dolaze na vrh lestvice? Dosta generacija smo već izgubili. Bez rezultata rukomet nema šanse.

Sreda, 16. januar

Dan proveden u opraštanju sa berlinskim ulicama i poslednjim kalkulacijama pred završno kolo u kome igramo sa domaćinom. Za prolaz u glavnu fazu (treće mesto) potrebno je da Koreja savlada Brazil, Francuska Rusiju, a Bogdan Radivojević i društvo utišaju „Mercedes Benc Arenu“. Jedino što nam preostaje kolektivno je da verujemo u čuda. Rukomet nije sport dekadencije. Nije to fudbal, da sediš u svom bunkeru 89 minuta, a onda te lopta pogodi u leđa i pobediš. Valjda je zato i najpopularniji, jer daje nadu svakome. U modernom rukometu nema destrukcije, trči se i puca, pa ko se bolje snađe. I dalje se bori sa nejasnim pravilima i uticajem sudija, ali neke stvari se pomeraju sa mrtve tačke i čine ga sve atraktivnijim. Pred poslednje kolo, Brazil, Egipat i Tunis su viđeni u TOP 12. Tu su negde Argentina i Katar. Japanci su uložili puno pred Tokio. Zapatio se gotovo na svim kontinentima. Igra se. I igraće se. Još neko vreme sa Srbijom, nažalost, u epizodnoj ulozi. Ako se čudo ne desi…

Autor je urednik portala www.balkan-handball.com i tim menadžer Rukometnog saveza Srbije

Povezani tekstovi