Čija su briga azilanti

Tako je Srbija u 2010. godini postala treća država u EU po broju podnosilaca zahteva za azil (17 715 zahteva), odmah nakon Avganistana i Rusije. Ovi azilanti uglavnom se smatraju „lažnim“ i njihovi zahtevi se neretko odbijaju: u 2010. godini, samo 2,5 odsto zahteva je prihvaćeno, i to u mnogim slučajevima iz humanitarnih razloga (na primer, povodom lečenja bolesti za koje ne postoje uslovi u Srbiji).

Ovakva praksa, međutim, ne destimuliše nove pretendente na dobijanje statusa azilanta. Radi se o tome da motiv tražioca azila nije samo dobijanje azila, već i uživanje u pogodnostima koji im sâm proces apliciranja za azil pruža. Apsolutnu većinu tražilaca azila čini romska populacija, koja se u Srbiji mahom suočava sa siromaštvom i diskriminacijom (kao i u mnogim drugim evropskim državama, npr. Mađarskoj, Slovačkoj ili Francuskoj). U preko 80 odsto slučajeva oni biraju Nemačku, Švedsku, Belgiju i Luksemburg za države u kojima će podneti zahtev. Ovakav izbor nije nimalo slučajan, jer navedene zemlje imaju izutetno sofisticirane i izdašne sisteme međunarodne zaštite: dok čekaju odluku o zahtevu, tražiocima azila je omogućen besplatan smeštaj, hrana, medicinska nega i besplatno obrazovanje za njihovu decu. Ono što posebno ohrabruje neosnovane tražioce azila da dođu u navedene države je dužina obrade zahteva, koja za tražioce sa Zapadnog Balkana traje između tri i pet meseci. U takvim uslovima, autobuska karta od nekih 60 evra u jednom pravcu za Zapadnu Evropu u poređenju sa dobijenim toplom krovom nad glavom i nije neki trošak. Štaviše, ostanak se može i produžiti, jer tražioci mogu uložiti žalbu na prvostepenu odluku. Time se njihov „plaćeni odmor“, kako ih pojedini frustrirani službenici evropskih država nazivaju, može odužiti i na više od godinu dana. S obzirom na mnogobrojnu eks-jugoslovensku dijasporu u ovim zemljama, mnogi će tražiocima azila pomoći da dodatno zarade još neki evro na crno. Vrhunac izdašnosti pokazuje podatak da su do oktobra 2010. odbijeni tražioci od nekih država EU dobijali čak i naknadu za povratak i „reintegraciju“ u zemlju porekla – za četvoročlanu porodicu, Belgija je pružala 750, a Nemačka 1800 evra!

Poređenja radi, u Austriji, Francuskoj i Holandiji, i pored postojanja isto tako razvijenih i velikodušnih sistema azila, kao i brojne dijaspore, nije primećen znatan porast zahteva za azil iz Srbije. Razlog tome je kratak vremenski postupak obrade zahteva – u Austriji traje uglavnom do nedelju dana, u Holandiji uglavnom dve nedelje, dok u Francuskoj zakonski maksimum iznosi 15 dana. Time tražioci azila iz Srbije nemaju podsticaj da podnesu zahtev u ovim državama, osim ako im je stvarni motiv isključivo dobijanje azila.

Umesto da se rešenje traži u skraćivanju postupka odlučivanja o davanju azila u pogođenim državama, Evropska unija je reagovala prebacujući svu odgovornost za rešavanje problema visokog broja zahteva vlastima u Srbiji: od Srbije je traženo da dodatno informiše građane o gotovo nemogućim šansama za dobijanje azila, da istraže moguće malverzacije autobuskih agencija, ali i da radi na poboljšanju životnih uslova romske populacije. Pored toga, od srpskih vlasti se traži da kontrolišu ljude na graničnim prelazima. Inače, kontrola lica koja ulaze u EU je posao EU graničara (u ovom slučaju najčešće mađarskih i slovenačkih), koji prema Šengenskoj konvenciji imaju obavezu da spreče ulazak osoba koje ne poseduju „dovoljno sredstava za izdržavanje“, ili dokumenta koja dokazuju „svrhu i uslove planiranog boravka“ za ulazak u šengenski prostor. U ovom slučaju Evropljani očigledno priželjkuju da srpski graničari odrade ovaj osetljivi posao, kako bi se izbegao utisak da Evropska unija ima diskriminatorski stav prema Romima.

U najnovijem izveštaju Evropske komisije o praćenju vizne liberalizacije za Zapadni Balkan objavljenom u decembru prošle godine, Srbiji su priznate zasluge za preuzete mere koje je su od nje tražene. U odnosu na 2010. godinu broj zahteva za azil iz Srbije u 2011. se smanjio za nekih 25 odsto: do novembra meseca je iznosio oko 11.000 (podaci za decembar još nisu dostupni), što će prema procenama iznositi oko 13.000 ukupno u 2011. godini. Ali, i ti brojevi su i dalje visoki te su zabrinute države još u maju 2011. izvršile pritisak na Evropsku komisiju da sačini predlog zakonodavnog akta kojim se omogućuje da se na zahtev pogođene evropske države putem vrlo brze i jednostavne procedure obustavi bezvizni režim. Da bi se aktivirala ova odredba, potrebno je da dođe do naglog i značajnog priliva tražilaca azila, čime bi se bezvizni režim prema državi iz koje potiču tražioci azila obustavio na šest meseci, a po potrebi i duže.

Komisijin predlog se trenutno oblikuje od strane Saveta EU (koga čine vlade država-članica EU) i Evropskog parlamenta. Obe institucije su uložile amandmane kojima se relativizuje pojam „suštinski porast“ broja tražilaca azila i vodi računa o političkim posledicama koje bi proizišle u slučaju ponovnog nametanja viznog režima. Ali, i kad se uzmu u obzir izmene koje će uneti Savet i Parlament, jasno je da će porast broja tražilaca azila biti razlog za brigu zemalja iz kojih oni dolaze, jer može dovesti u pitanje sadašnji bezvizni sistem. Zanimljivo je da predloženi mehanizam ne sprečava neosnovane tražioce azila da mesecima žive u pristojnim uslovima na teretu vlada EU, što će ih i dalje u budućnosti privlačiti.

Ko može dobiti azil u zemljama EU?

Legislativa EU u ovoj oblasti je bazirano na Konvenciji UN iz 1951. godine koja reguliše status izbeglica i Protokolu iz 1967. godine, prema kojima osnov za pružanje azila može biti opravdani strah lica od progona na verskoj, nacionalnoj, političkoj ili rasnoj osnovi u zemlji porekla (u tom slučaju se licu dodeljuje „status izbeglice“), ili opravdanom strahu od „ozbiljne opasnosti“ – npr. smrtne kazne (tad lice dobija takozvanu subsidijarnu zaštitu). Zakonodavstvo EU takođe poznaje status humanitarne zaštite, koji pokriva širok opseg situacija, npr. ukoliko je lice teško bolesno i ne može se lečiti u državi porekla.

Bezbedni još najmanje pola godine

Javnost u Srbiji često dobija nejasna ili polutačna objašnjenja o EU temama – tako je sredinom decembra 2011. stigla „lažna uzbuna“ o donetoj odluci o ponovom uvođenju viza. Kako bi se složena procedura donošenja odluka na nivou EU bolje razumela, ilustrativno je analizirati proces usvajanja akta koji bi imao direktne posledice po građane Srbije – dotični predlog zakonodavnog akta o mogućnosti suspenziji viznog režima. Dakle, Evropska komisijia, kao jedina ovlašćena institucija EU koja predlaže zakonodavne akte, je u maju 2011. donela predlog, koji je zatim upućen donosiocima odluka – Evropskom parlamentu i Savetu EU. U okviru Evropskog parlamenta, Komitet za unutrašnje i pravosudne poslove (LIBE) je zadužen za ovo pitanje, dok Komitet za spoljne poslove (AFET) ima savetodavnu ulogu. Prvo čitanje predloga LIBE je održao krajem novembra, uz predstavnike AFET-a, Saveta i Komisije. Zatim je Savet EU (ministri inostranih poslova) na decembarskom sastanku doneo platformu sa kojom će nastupiti u procesu odlučivanja sa Parlamentom. Uobičajna je praksa da predstavnici sve tri institucije održavaju neformalne kontakte uoči rasprave, te ne čudi činjenica da se već u ranoj fazi odlučivanja može naslutiti krajnja formulacija akta. Sledeća sednica LIBE komiteta će se održati 25. januara, dok bi tekst trebalo da se nađe na usvajanju na plenarnoj sednici u Strazburu 17. aprila. Ministri inostranih poslova bi potom na junskom zasedanju trebalo da potvrde tekst koji je prethodno u aprilu izglasan u Parlamentu. Na taj način zakonodavni akt bi bio usvojen već u prvom čitanju, što znači da će konačno stupanje na snagu uslediti tek u drugoj polovini 2012. godine.

Autorke su analitičarke Evropske inicijative za stabilnost (ESI)