Ćirilov

Božidar Mandić Ako je neko pomislio da se radi o Jovanu Ćirilovu, prevario se. Radi se o fenomenu koji brzo hoda po ulicama, režira, upada u taksi, dramatizuje, prevodi, piše kolumne, okuplja avangardne pozorišne trupe u Beogradu, diže glas na eko-tribinama, anegdotiše i sve to sažima ispod izlizanog plišanog sakoa u svojih sedamdeset i šest činjenica. Svi se pitaju kako to taj čovek sve postiže? A tajna je, upravo, u pravougaonim kartončićima u kojima on tačno beleži svoje obaveze, čak i kad ih ispuni… Koristim malo šalu da ne bi Ćirilovu dopustio da briljira u samoironijskom opredeljenju. Za njega je bitno da zapisuje i da ispod pazuha, pravo sa aerodroma, nosi hrpu knjiga u rafove svoje biblioteke.
Mada je egzistencijalistički orijentisan, znači nije religiozan, za njega je pozorište svetilište. Daske su fenomeni na koje retko staje, ali ih neprestano posmatra. U teatru je više upravnikovao (možda i upravljao), sekretarisao i umetnički direktorovao. Mislim da je režirao samo jednu predstavu – Nastasijevića – ali to ga nije ometalo da bude histrion svakodnevne zatečenosti u svakojakim situacijama. On je pokretno komentarsko pozorište.
Zbog toga nije čudo da se ovih dana pojavila druga zbirka od deset godina kolumnističkih tekstova, pod nazivom „Reč nedelje“, u kojoj on tumači vreme, značenje reči i duhovito posmatra svet.
Kada dođe kod nas u šumu ne izvoljeva, skroman je, sedi na travi ili patosu i zapisuje svoje „impresije iz koraka“, sve dok mu jednog dana ne dođe da izvuče ruke iz džepova. Sedi na tvrdim daskama, kao Rado i Ragni, spava na tvrdom krevetu od proročkih dasaka, jer ne može da se odvoji od pozorišnih dasaka. Sa njim je uvek pozorište i priče iz njega. Kapucinerski kaput, dugi šal i velika kapa ne ukazuju da se on smanjuje, već da je nonšalantni nemar odraz ilustrovane individualnosti. Iz takve prividne mekoće, krije se čvrst politički i kulturološki stav da se odbrani svaki dar umetnosti. Ponekad se samo zapitam da li bi mogao da bude još drskiji… da još dublje zaroni u rizik i autentični opus, kao kritički refleks prema sveopštoj prihvatljivosti. Incident, čak možda, nekontrolisano ispoljavanje sebe… pesnički i autorski… Sa autorskom osudom cenzure i novih krojača plišanih represija.