Sanja Domazet Pjotr Kuncevič
Legenda Evrope
Clio, 2007.
preveo
Jovan Jovanović
Legenda Evrope jedno je od najneobičnijih dela koja su se pojavila poslednjih godina, a čija je tema – Evropa. Pjotr Kuncevič želi da ovim delom Evropu veže ne samo za briselsku viziju, Evropski savet, zakone, deklaracije, preporuke, već da čitaocu ponudi jednu kompleksnu, sveobuhvatnu sliku Evrope. Stvarajući autentičan književni žanr, u kome spaja književnost, istoriju, mitologiju, esejistiku, geografiju, sociologiju, antropologiju, Kuncevič ispisuje štivo koje nije obično putovanje, a još manje popis istorijskih činjenica. Ovde autor govori o gradovima i rekama kao o simbolima, slikama, centralnim mestima velikih priča, povesti, mitova, predanja i tradicija koje i danas inspirišu i Evropljane i pridošlice u Evropu. O budućnosti Evrope, Kuncevič kaže: „Evropa se nalazi pred ujedinjenjem , ne samo ekonomskim, političkim i vojnim već, nadasve, duhovnim. Moraće da se prihvate dostignuća svih naroda, zajedničko delo antike, hrišćanstva, mitologija sa severa, uticaji islama, Kine, Japana, Indije, Polinezije, Amerike i Afrike, da bi se sve to, kao u džinovskoj retorti spojilo u jednu celinu…“ Ovo delo jeste upravo to – retorta u kojoj se sve raznolikosti, brojnosti i posebnosti Evrope ukazuju i međusobno dopunjuju. Iako ova knjiga obiluje najrazličitijim slojevima, rado će je čitati i čitaoci koji nisu erudite, s obzirom da je Kuncevičev stil pitak, britak i duhovit, teme koje bira – netipične i interesantne, a ugao posmatranja – naučnički temeljan i detinje radoznao.
Mihajlo Pantić
Novobeogradske priče; Sedmi
dan košave;
Ako je to ljubav
Stubovi kulture, 2007.
S smrti ima nečeg jednostavnog. Ljubav je komplikovanija“, kaže Mihajlo Pantić na kraju treće knjige priča. I možda to i jesu osnovne teme ovih pripovesti, ljubav i smrt , kao i svi oni momenti i slojevi postojanja u kojima se one mešaju i pretapajući se jedna u drugu, postaju – tema umetnosti ili sadržina ljudske svakodnevice ili čovekovog sna. Ima nekog čuda i neobičnosti u ovim pričama pisanim nepretenciozno, jetko, jednostavno, glasom koji je u nekom mezzo tonu, (intonacija gitare) i koji tek na momente, pri kraju priče, jekne i tada jezik, koji može da govori i glasom živih i mrtvih i glasom dajmona i Bogova, postaje ljudski glas. Sabrane priče Mihajla Pantića upravo su priče tečno ispripovedane ljudskim glasom, glasom običnog čoveka, onoga ko krije sve ponore unutar sebe, da u njih ne bi bio gurnut. U poplavi kvazipisaca čije delo traje koliko i jedan sunčev krug, anonimnih kvazikritičara, kvazitumača književnosti, poplavi koja zapljuskuje obale čitavog sveta, pa i našeg, evo one najređe vrste priča koje su živa i goruća književnost u punom smislu svake napisane reči.
Marina Levicka
Kratka istorija traktora na
ukrajinskom
Laguna, 2006.
preveo Nenad Dropulić
Evo duhovite, pikarske i posve neobične knjige. Njena autorka, Marina Levicka je Britanka rođena u izbegličkom kampu u Nemačkoj, posle Drugog svetskog rata. Njeni su roditelji bili Ukrajinci. „Kratka istorija traktora na ukrajinskom“ njen je prvi roman i iako nije do kraja autobiografski, jasno je da spisateljica govori o ljudima i okolnostima koje su joj bliske i koje je detaljno upoznala. Upravo iz ovog razloga, roman koji je pred nama jeste uzbudljivo štivo koje je istovremeno i pitko, gorko, tragično, ali i komično, priča o ženama u zrelim godinama, ali i društvena satira. Glavne junakinje su dve sestre, Nadežda i Vera, koje su u Engleskoj odgajili roditelji Ukrajinci. One su odrasle u ličnosti potpuno suprotne jedna drugoj i jaz se između njih dve, kako su godine prolazile, produbljivao. U trenutku kada majka umire, njihov ostareli otac odlučuje da dovede dvostruko mlađu Ukrajinku i obezbedi joj budućnost u Britaniji tako što će sa njom stupiti u brak. Ova odluka će otvoriti čitav niz tragikomičnih sukoba, ali i učiniti da sestre dobiju mogućnost da konačno poprave međusobne odnose, jer su dobile zajedničkog neprijatelja – mladu maćehu. Za sve to vreme, njihov otac piše „epohalno“ delo – istoriju traktora na ukrajinskom… Ovaj roman izazvao je veliku pažnju i čitalaca i kritike u Britaniji i, pored više izdanja, bio je i u najužem izboru za Bukerovu nagradu.
Suzana Tamaro
Slušaj moj glas
Evrođunti, 2006.
prevela Mirjana
Đukić Vlahović

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.