Čitati ponovo – (obavezno) bez panike

Mada, aktuelni (Z)lotvori se nisu pojavili tek ove 2022, već se šetkaju, sve od završnice prošlog stoleća, pa preko početnih decenija milenijuma u kome pokušava (ljudski rod) da pobegne od vrata pakla.

I tako, sadašnja braća Putini, Bajdeni, Đinpingovi, Orbani, Erdogani… njihovi prethodnici Bušovi, Sadami, Bin Ladeni, Trampovi, Miloševići, Tuđmani… pa malo boranije među Vučićima, Plenkovićima, Dodicima, Kurtijima, Ramama… te njihovim traserima Haradinajima i inim kićenim svatovima… kao da pokušavaju da poguraju (ljudski rod) u mrak Apokalipse.

E sad, iako verovatno niko od njih nije pročitao Autortoperski vodič kroz galaksiju, koji je britanski (radio)dramski pisac Daglas Adams konstruisao još davne 1977 (ako su uošte nešto i čitali), svi su oni mala deca prema smrti planete Zemlje, zapravo super kompjutera koji su, pazite sad, osmislili i napravili miševi, ne bi li saznali „odgovor na konačno pitanje života, vaseljene i svega ostalog“, jer im ga prethodnik, Duboka Misao nije dao, ili bar ne onako kako su oni zamišljali da bi odgovor trebao biti. A, uništiće je Vogoni, tzv. čistači svemira, koji su slika i prilika zemaljskih birokrata kakve poznajemo. I, možda je taj odgovor upravo u uništenju, kako u literaturi, tako i u realnom (ili virtuelnom, svejedno) svetu koji upravo uživamo, ili se možda iživljavamo nad njim.

Ali, „daleko u neistraženim zaleđima jedne zabačene oblasti zapadnog spiralnog kraka galaksije nalazi se maleno, neugledno, žuto Sunce. Na orbiti oko njega, na rastojanju od približno 97 miliona milja (oko 156 miliona kilometara, prim DS), nalazi se beznačajna plavo-zelena planeta čiji su stanovnici, koji su nastali od majmuna, toliko primitivni da još smatraju digitalne ručne časovnike strašno zgodnom idejom. Ta planeta ima – ili, da budemo precizni, imala je – jedan problem, koji se može ovako opisati: većina njenih stanovnika bila je uglavnom nesrećna. Kao rešenje ovog problema predlagana su mnoga rešenja, ali sva su uglavnom bila povezana s kretanjem nekakvih zelenih papirića, a to je zaista čudno, jer ti zeleni papirići nisu i sami bili nesrećni“.

Tako Adams počinje svoj Autostoperski vodič kroz galaksiju (objavljen u knjizi 1979), a koji je, posle nekoliko (ne)kompletnih pokušaja jugoslovenskih izdavača 1980-ih, 2013. objavio beogradski Vulkan u prevodu Zorana Jakšića. Bilo je to kolekcionarsko izdanje, tačnije, kompletna autostoperska serija u jednoj knjizi: Restoran na kraju vaseljene, Život, vaseljena i sve ostalo, Doviđenja i hvala na svim ribama i Uglavnom bezopasni. Knjiga koja je prodata u više od 15 miliona primeraka u svetu, svakako jedna od najpopularnijih i najčitanijih SF knjiga svih vremena, iako je nastala davne 1977, prvenstveno kao radio serijal, ne prestaje da oduševljava svojim britkim, intergalaktičkim humorom, nezaboravnim dosetkama i jedinstvenim likovima, koji prolaze kroz najneverovatnije avanture. Kao jedan od najblistavijih primera svojevrsnog parodiranja žanra, ovaj roman postavio je nove, nezaobilazne standarde.

Najpre na radio talasima, pa zatim i u koricama knjige, ovom Adamsovom parodijom koja svetlosnom brzinom jedri vaseljenom, defiluju različiti likovi sa svim svojim nedostacima i manama (možda i kvalitetima), koje nenadmašni, višestruko talentovani genije, jedan od najvećih humorista našeg vremena, tehnofil sofisticiranog humora koji je ostavio neizbrisiv trag u baštini svetske kulture, izmaštava. Zemljanin Artur Dent, Ford Prefekt sa Betelgeza, Vogoni, miševi, Dvoglavi Zaphod Biblbroks – predsednik Carske galaktičke vlade, super svemirski brod Zlatno srce, Zemljanka Trilijan (Triša Makmilan) – reporterka i sve ostalo… Glavni junak, ipak, jeste Autostoperski vodič, preko čijih je korica ispisano – Bez panike, i koji će, na kraju, kao Ptica sudbine, zapravo, konačno, uništiti Zemlju, a možda i čitavu vaseljenu…

No, da se vratimo na Zemlju koja malo, pomalo popušta pod teretom sve više (Z)lotvora, koji koriste upravo naivnost narodnih masa (koje su nesrećne), tehnološki bezobrazluk neslućenih mogućnosti, sebičnu opijenost vlašću (po svaku cenu), i kojima (samo) nedostaje Ptica sudbine kako bi lupili (konačni) pečat: uništili smo sve (uključiv sebe), ostala je samo nepregledna tama.

Zato, za razliku od (Z)lotvora, čitajte ponovo Adamsovu pretpostavku, možda baš vi pronađete „odgovor na konačno pitanje života, vaseljene i svega ostalog“.

Neka vrsta detektiva

Knjigu Dirk Džentli: Omnibus, koja spaja dva kraća romana Daglasa Adamsa, objavljena 1987/88, Vulkan izdavaštvo objavilo je 2019, u prevodu Ane Grbić. Adamsova maštanja i u ovim pričama o detektivu Dirku Džentliju prevazilaze granice žanra.

Džentli je detektiv – pa, recimo, neka vrsta detektiva. Postoji duga tradicija velikih i slavnih detektiva, ali on njoj ne pripada. Sam sebe naziva holističkim detektivom, a povrh svega, veruje u fundamentalnu prepletenost svega postojećeg. Šerlok Holms je jednom zgodno primetio da kad sve odbacimo kao nemoguće, ono što nam ostane, ma koliko bilo neverovatno, mora biti istina. Dirk Džentli, međutim, ne voli da eliminiše nemoguće.

U Holističkoj detektivskoj agenciji Dirka Džentlija, jednostavna potraga za nestalom mačkom dovešće do otkrića dva duha, ptice dodo, električnog monaha koji veruje da je svet ružičast, ali i užasne tajne koja preti da dovede do preranog (opet) kraja čovečanstva. Na početku Duge, mračne čajanke duše, šalter za čekiranje na terminalu broj dva aerodroma Hitrou leti u vazduh. Nadležni nikako ne mogu da pronađu uzrok eksplozije. Kao da se dogodila sasvim spontano i po svojoj slobodnoj volji. Objašnjenja se gomilaju, ali uglavnom je to sve jedno te isto, samo rečeno na drugi način, po istom onom principu koji je svetu podario i frazu zamor materijala.

Na kraju je sve jednostavno pripisano višoj sili. Ali, mislio se Dirk Džentli, koja je to viša sila? I zašto? Koji bi se to bog muvao oko terminala broj dva pokušavajući da uhvati let za Oslo u 15.37?