Foto: Stanislav Milojković

Ipak, ako se vratimo dve tri decenije unazad, uočićemo posve drugačije vrednosne i strateške poente u „nameravanim posledicama“ (Hiršman) radikalne izmene. Valjda i zbog toga što su tada „na dnevnom redu istorije“ bili poslovi koje je samo rat mogao da obavi � u prilog „napretka“, „slobode“ i „civilizacije“(!?).

Situirajući Ćosićeva razmišljanja u širi istorijsko-teorijski kontekst, primetićemo da nakon melanholično-pesimističkih dijagnoza, karakterističnih za sve „budioce nacije“, po pravilu, slede žestoki „alarmi“ i recepti – u stilu stavljanja „ljute trave na ljutu ranu“. Tako, na primeru ekspanzije „velikonemačke ideje“, tokom . veka, Veler uočava scenario „dalekosežnog suženja nacije“ – sa „idejom izopštenja“; „idealom pročišćene nacije“; „naturalizacijom pojma nacije“ i „pravom na radikalno čišćenje �narodnog organizma�“, uključujući „narodsku definiciju nacije“. Povrh svega, u funkciji „otelovljenja �čistog Nemstva�“, upotrebljeni su i pojmovi „rata“ i „krvi“.

Evidentno je da Ćosićeva obraćanja i zapisi nisu ponudili srpskoj javnosti tako eksplicitne recepte „čišćenja nacije“ i „dolaska krvi na vlast“. Ipak, shodno principu Sine ira et studio, ne možemo a da ne zapazimo kako njegova misao reflektuje neka vrlo problematična mesta, „proroka“ nemačkog nacionalizma. Jedno od takvih, nameće razloge za podrobnije propitivanje ne samo fenomena samoobistinjujućeg proročanstva, već i fundamentalnih, intelektualnih i vrednosnih temelja pretpostavke o mogućnostima „očišćenja putem krvi“.

Budući da to nije zadatak ove analize, ograničiću se na nekoliko indikativnih stanovišta „Oca“ savremene srpske nacije. Prvo se odnosi na proricanje sudbine krvavog kraja „Titovine“ (1987): „NJegova vladavina počinje krvlju, a traje prljavštinom. I okončaće se opet krvlju, jer je naš život toliko prljav da se jedino krvlju može da očisti“. Na tom fonu, 1991. godine, pripremajući se za skup SANU, „Srpski narod na početku novog doba“, Ćosić u Tezama za Novu politiku formuliše ključne činioce i načine rešavanja „srpskog pitanja“:

„Srpsko pitanje je oslobođenje i afirmacija nacionalnog identiteta, ostvarenje državno-političke celine srpskog naroda na načelima samoopredeljenja, policentrizma i pravednih državnih granica koje neće biti razlozi međunacionalnih mržnji ili ratova“.

Bilo kako bilo, paradoks pomenutih i sličnih predloga sastoji se u činjenici da se ono malo preostalih potencija slobode „na početku novog doba“ vidi u recidivima tradicionalističkog bića Srba i Srbije, koji su ostali otporni na dejstvo socijalističke modernizacije. Zato, „optimalno iskoristiti preimućstva zaostalosti i nerazvijenosti“, savetuje Ćosić (!?).

A, kad je reč o ratu i miru, demokratiji i (kon)federaciji, na početku slovenačke separacije i prvog talasa ratnih konflikata na tlu druge Jugoslavije (jun 1991), Ćosić ne okleva da kategorički prognozira nastavak rata u drugim republikama i neminovnost promene republičkih granica:

„zaista nema više nikakvih ni razloga ni mogućnosti da Jugoslavija postoji. Treba imati pamet, volju i savest, pa preduzeti sve političke mere da se sa što manje krvi i što pravednije izdelimo. Jugoslavija je zemlja mržnje i sveopšte nesreće… Država stvarana u dva svetska rata i revolucijom, ne može mirno da se �razdruži�. Mir ne može da završi ratne poslove. Razum nije ni pokretao ni okončavao velike istorijske događaje“.

Dakle, formula za konačno rešenje srpske „jednačine pravednosti“ nađena je u „načelu jedinstva srpskog naroda“, kao „jednog političkog naroda“, „nikad jačeg, iskusnijeg i spremnijeg da ovlada svojom sudbinom“.

Sa pomenutim načelom, uključujući „iskustvo“; „snagu“ i „spremnost“ naciona, desilo se to što se desilo. Sa demokratijom takođe. Ona je tretirana „… kao �zavisno promenljiva veličina�, odnosno isključivo kao sredstvo ozbiljenja viših (nacionalnih) ciljeva i �viševekovnih težnji�“.

Umesto „raspleta“ krize 90-ih godina, koji bi doneo nagoveštenu jasnoću nove, „nacionalne samosvesti“ i preporod Srbije, „požnjeli“ smo svekolike poraze, paradokse, konfuzije i neverice.

Premda danas Srbijom ne odjekuju tako glasno i unisono ratne trube i propaganda opsednute tvrđave, kao što je to bilo 90-ih, imam utisak da nisu uopšte u položaju beznadežne manjine pripadnici intelektualnog segmenta političke zajednice koji bi bili spremni da „potpišu“ sledeće Ćosićevo viđenje srpske „razistorije“ i „dramatičnog raskršća“ (februar 2002):

„umesto pretvaranja demokratije u energiju progresa, nas je zahvatila razistorija… u ime evropejstva širi se razistorija i odricanje od sopstvenog identiteta. Kriza srpske nacije ulazi u novu etapu, u uslove veće nacionalne ugroženosti od onih u titoizmu… Treba formulisati savremenu nacionalnu ideologiju Srba. Ko će to da uradi?“

A da li će u novi nacionalni ideološki korpus biti uvrštena Ćosićeva teza o Srbima kao „krivcima i žrtvama“, koji „prosto nisu razumeli stvarnost sveta u kome smo“, tek ostaje da se vidi. Dotle, moguće je razmišljati o svrhama sledeće, za nacionaliste, naoko vratolomne dileme:“možda je najkobnija ideja bila � ujedinjenje srpskog dijasporičnog naroda u jednu državu Ipak, kako muka sledbenika sa (ne)razumevanjem uzroka krajnje neugodnih činjenica „razistorizovanog“ života ne bi potrajala, „Otac nacije“ već u narednoj rečenici svojih zapisa priziva u pomoć „epohalni trend“ i retorički postavlja pitanje sa unapred poznatim odgovorom: „To je u 19. veku bio istorijski opšti proces. Koji je taj Srbin koji ne bi zagazio u Bizmarkovu i Kavurovu reku?“

Znamo da je takvih, ipak, bilo i u korpusu srpske nacije. Devedesetih godina prošlog veka, oni su spasili obraz srpskoj naciji razložnim kritikama opasne namere da se u haosu postkomunističke deregulacije nađe razlog rata (Casus belli) i tako, proizvede šansa za „konačno rešenje nacionalnog pitanja“. U manjinskom segmentu intelektualne produkcije Srbije, ima ih i danas. S druge strane, kompetentni znalci liberalnog nasledstva 19. veka, u većinskim redovima tzv. nacionalne inteligencije, i dalje zatamnjuju brojne činjenice i pouke koje su „subverzivne“ po narative u stilu „vodeće kulturne nacije“ (Kulturnation), „državotvorne nacije“, „narodne duše“ i slično.

Jednu od takvih istorijskih pouka, koje superiorno diskredituju „neupitni“ Apsolut etnonacionalnog ujedinjenja, naći ćemo u istinama postnapoleonovske Francuske. Benžamen Konstant (Oeuvres de Benjamin Constant) saopštava je ovako: „Ima stvari koje su moguće u nekoj epohi, a nisu u nekoj drugoj… Kada se ljudi, koji raspolažu našim sudbinama na Zemlji, prebace u onom što je moguće, to je veliko zlo“.

Nažalost, kao što to nije konsekventno učinio Ćosić, tako ni mnogi živi savremenici iz redova kulturne i političke elite Srbije, nikada neće priznati da se zlo može infiltrirati i u božansku ideju ujedinjenja. Najviše što će učiniti u procesu (simuliranog) samoosvešćivanja biće da se krivica za srpsku nesreću „delegira“ mističnom biću istorije.

Zato, ako ćemo se složiti sa lucidnom opaskom da „u istoriji ideja… �nije najvažniji smisao nečijih misli već to kako ih publika prima�“, onda se moramo dobrano zamisliti nad činjenicom da iz poraza politike nacionalnog ujedinjenja, sledstveno maksimi o „nemogućnosti zajedničkog života sa drugim narodima“ (Radovan Karadžić), nismo izvukli dovoljno lekcija za kreaciju podnošljivije sadašnjosti i perspektivnije budućnosti ljudi pre svega, a sa njima i nacije.

Ako se nama danas, kao i Nemcima, u nekoliko istorijskih navrata, put izgubio u sumraku diletantskih interpretacija nacionalnog interesa, da li u intelektualnoj produkciji sveta, Evrope i Srbije ima saznanja na koje se možemo pouzdanije osloniti? Šta smo naučili na iskustvima velikog društvenog eksperimenta sa totalnom primenom „nove nacionalne ideologije“? Najzad, ako se u dogledno vreme ništa bitno ne bude promenilo u nacionalnim „slikama sveta“, ima li uopšte šansi za skorije sazrevanje poretka slobode u Srbiji?

Iz mozaika aktuelnih ideja o „krizi demokratije“ izdvojiću stav DŽona Kina (John Keane) o nacionalizmu, kao otrovnom voću demokratije. U kontekstu „nasilnog cepanja Jugoslavije i destabilizacije celog regiona Balkana“, on upozorava na „antidemokratski potencijal borbe za nacionalni identitet“, koji u odgovarajućem istorijskom kontekstu lako postaje „nastavak totalitarizma drugim sredstvima“.

S druge strane, istoričar Erik Hobsbaum (Eric J. Hobsbawm) pokazuje da ni stare evropske demokratije nisu ponudile prave teorijske i sistemske odgovore na sve izazove nacionalizma. On piše o „iznenađujućem stepenu intelektualne nejasnoće“ u liberalnom diskursu 19. i 20. veka, koji je „učinio skoro nemogućim intelektualno razmatranje ‘nacije'“, da bi, pod utiskom krajnje zabrinjavajućih dešavanja na (post)jugoslovenskim prostorima, fokusirao pažnju na problem opasne redukcije višestrukih identiteta. Sve to, dakako, potvrđuje značaj stava da interaktivna relacija: nacija-država – demokratija predstavlja takvu oblast proučavanja „� u kojoj su, danas, promišljanje i istraživanje najhitnije potrebni“.

Postavljajući normu onog što se očekuje od civilizacije u trećem milenijumu“, francuski akademik Amin Maluf pokazuje zašto je plemenski shvaćen i nametnut identitet, naročito u slučaju „ranjenih zajednica“, jedan od najopasnijih, „lažnih prijatelja“, koji ih navodi na vratolomne preobražaje iz „dželata u žrtvu“ i iz „žrtve u dželata“. Za razliku od ljudi koji smatraju da „postoji jedna jedina glavna pripadnost, toliko nadmoćna u svim prilikama u odnosu na ostale da se s punim pravom može nazvati �identitet�. Za jedne je to nacija, za druge religija ili stalež“, Maluf osuđuje takvu koncepciju. Jer, ona „… navodi ljude na pristrasno, sektaško, netolerantno, zapovedničko, a ponekad i samoubilačko ponašanje, i pretvara ih suviše često u ubice, ili pristalice ubica“.

Principijelna saglasnost sa tezama o identitetskom konstruktivizmu i manipulacijama može se uočiti i u jednoj od najpoznatijih studija o tranziciji i konsolidaciji. NJeni autori, Linc i Stepan tvrde:

„Prvo, politički identiteti nisu nešto fiksirano i primarno… Drugo, ako nacionalistički političari, kroz atmosferu koju stvaraju (ili teoretičari u oblasti društvenih nauka i statističari u svojim sirovim dihotomnim kategorijama) ne bi forsirali polarizaciju, mnogi ljudi bi se pre odlučili za višestruki i komplementarni identitet…“

Nalazeći, dakle, da je „kvalitet demokratskog vođstva (je) od posebnog značaja“, jer, jedan tip političkih lidera može negovati višestruki i komplementarni , a drugi, pak, mogu forsirati „polarizovani konfliktni identitet“, pomenuti autori osporavaju uverenja političara da je „tvrdim“ nacionalizmom moguće preobraziti i homogenizovati društvo i, istovremeno, stabilizovati demokratiju. Naprotiv, „najopasnija ideja po demokratiju može se najsažetije izraziti u maksimi da �svaka država treba da teži da postane nacionalna država (država jednog naroda) i da svaki narod treba da ima sopstvenu državu�“.

A, na „veličanstven izazov“ neveličanstvene stvarnosti postkomunističke tranzicije u kulturno-etnički mešovitim područjima, Hans-Ulrih Veler odgovara tezom da se „import ideja nacije i nacionalne države“ pokazuje kao „debakl“, te da se sam fenomen, u svim njegovim formama, kreće ka svom kraju. Osnov za takvu procenu je „deprimirajući negativan bilans za sve stare, a u međuvremenu i sve nove nacionalne države. Pođe li se od prvobitnog obećanja, onda se mora konstatovati da je nacionalizam totalno omašio i izneverio sva očekivanja“.

Stoga, bez obzira na neospornu snagu i dubinu društvenih determinacija isključivih identiteta, većina kritičara nacionalizma traga za humanijom alternativom. Kao i Maluf, koji insistira na hitnosti nove koncepcije identiteta, „sačinjenog od mnogobrojnih pripadnosti“, i Veler nadu nalazi u ideji pluralizma identiteta i njenim potencijalima emancipacije od nacionalističke dogmatske aksiomatike.

Konkretnu alternativu etatizmu i centralizmu Veler nalazi u: a) miroljubivoj koegzistenciji ljudi različitih kulturnih obeležja, sa pravom na regionalnu autonomiju, kao i na kulturnu autonomiju manjinskih zajednica; b) federalističkom sistemu decentralizacije vlasti i v) evropskim integracijama.

Polazeći od teze da „previše demokratije može ubiti demokratiju“, DŽon Kin takođe misli da se:

„… nacionalni identitet, značajna potpora civilnom društvu i drugim demokratskim institucijama, najbolje (se) čuva ograničavanjem njegovog obima u korist nenacionalnih identiteta koji smanjuju verovatnoću njegove transformacije u antidemokratski nacionalizam“.

Sledstveno rečenom, ponuđena su četiri metoda, ili instrumenta za „razoružavanje nacionalizma“ i pomirenje identiteta i demokratije u evropskom (EU) integracijskom okviru: 1) Decentralizacija teritorijalne nacionalne države kroz razvoj povezanih mreža demokratski odgovornih subnacionalnih i nadnacionalnih državnih institucija; 2) Depolitizacija nacionalnog identiteta i konstitucionalizacija principa građanstva – transnacionalnog državljanstva; 3) Stvaranje mozaika različitih identiteta unutar civilnog društva i 4) Deteritorijalizacija nacionalnog identiteta uz pomoć međunarodnog civilnog društva.

*

Svesni da, kako bi to Smit (Anthony D. Smith) rekao, „nacije i istrajna moć nacionalnog identiteta širom sveta donose i opasnost i nadu“, kao i činjenice da tamo, gde dodiri među nacijama i državama podrazumevaju sukobe sila, demokratija (p)ostaje nemoguća (Delisle C. Burns), tada, pored politike mira, moramo mnogo ozbiljniju pažnju posvetiti vaspitanju i obrazovanju za liberalnu demokratiju, a ne za ekskluzivni nacionalizam, koji podržava rat i vodi militarizmu i despotizmu.

U takvom, recipročnom procesu samoosvešćivanja i delovanja, uloga naučnika je nezamenljiva. Zadaci su vrlo zahtevni. Nasuprot vladajućim idealima, prijemu publike i „fanatizmu patriota“, profesionalci ne retko moraju da „hladne glave“ plivaju „protiv struje“ i uvek otvorenim očima gledaju u „neprijatne činjenice i stvarnosti života“. Veber je to pre više od jednog veka lucidno iskazao ocenom da u određenom momentu, kad značenje nereflektovanih stanovišta postaje nesigurno, a „put se gubi u sumraku“, nauka mora promeniti svoje pojmovno „prebivalište“, kako bi i dalje sa „misaonih visina“ mogla da gleda struju zbivanja.

Takvim, pogledom, oslobođenim podaništva nacionalističkoj ideologiji i korisnim za napredniju društvenu praksu, smatram sledeći zaključak: Ako je etnički nacionalizam 90-ih godina prošlog veka bio jedna od najsnažnijih poluga efektivnog razbijanja monolita vlasti i ideologije real-socijalističkih država, u tom sklopu i jugoslovenske države, danas se isti takav nacionalizam, utemeljen na kulturi i politikama homogenih, isključujućih identiteta, očituje kao najveća prepreka modernizaciji društva i stabilizaciji liberalne demokratije. Zato, zarad slobode, mira i demokratije, izlaz iz balkanizovanog ćorsokaka istorije valja potražiti u evropskim integracijama, kulturi mira i multikulturalnosti; politici mekih, pluralnih identiteta i političkom sistemu građanske, decentralizovane i regionalizovane države Srbije.

Dr Jovan Komšić, profesor Ekonomskog fakulteta u Subotici – Departman za međunarodnom i evropsku ekonomiju i biznis u Novom Sadu, autor je studije Jesmo li svedoci poraza „nacionalnog preporoda“ i homogene nacionalne države? U ovom radu Komšić analizira pogubne učinke nacionalističkih pokreta u bivšoj Jugoslaviji, da bi zatim u korpusu modernih evropskih teorija demokratije ukazivao na modele društvenih odnosa koji bi mogli voditi saniranju prethodno izazvanih destruktivnih procesa.

U dogovoru sa autorom prenosimo odlomak iz ove studije. Izbor i oprema teksta redakcijski.