Čovek koji je pravio istoriju

U maloj zagušljivoj sobi većina predvođena Nevilom Čembrlenom i lordom Halifaksom je „za“. I izvan ta četiri zida neka utučenost oseća se u celom javnom životu. Tiražni Dejli mejl je „za“. Ugledni londonski Tajms takođe. I Džordž Bernard Šo je za politiku popuštanja. Kao i stari Dejvid Lojd Džordž, premijer iz vremena Velikog rata. Predsednik francuske vlade, Pol Rajmon, koji se toga dana našao u Londonu, je „za“. Svi odreda, uključujući i kraljevsku porodicu, navijaju za razgovore sa Hitlerom. Samo jedan čovek je protiv. Vinston Leonard Spenser Čerčil. Sam protiv svih.

Kada je pre dvadeset godina ministarstvo obrazovanja u vladi Džona Mejdžora, povodom Dana pobede, svim školama u Engleskoj poslalo kratkometražni film o Drugom svetskom ratu, u njemu je, od trideset i pet minuta, Vinstonu Čerčilu bilo posvećeno samo četrnaest sekundi. Knjiga „Faktor Čerčil – kako je jedan čovek pravio istoriju“ (Hoder i Stauton, London, 2014) Borisa Džonsona, bivšeg novinara, sada popularnog gradonačelnika Londona i političara koji ne krije ambiciju da preuzme vođstvo nad Konzervativnom strankom (a potom i kormilo Engleske), nije mogla da bude publikovana u boljem trenutku. Pre neki dan navršilo se pedeset godina od Čerčilove smrti i ambiciozni autor iskoristio je taj povod da svoje ime čvrsto veže uz najslavnijeg sunarodnika dvadesetog veka. Čitaocu ove briljantno napisane biografije, koju je krajem minule godine objavila londonska izdavačka kuća „Hoder i Stauton“, ova knjiga može da posluži kao podsećanje da današnja Evropa nije delo nekakve metafizičke zajednice za ugalj i čelik, već plod „krvi, suza i znoja“ pobednika u poslednjem svetskom ratu. Noseću tezu, da je njegov junak ključni faktor moralnog uzdignuća Velike Britanije u Drugom svetskom ratu, Džonson razvija vodeći čitaoca kroz tri paralelne priče. O jednoj porodici, o politici i najznačajnijim događajima prošlog veka.

Pred nama je priča o detinjstvu bez roditeljske pažnje i ljubavi. Priča o sinu koji je, po sopstvenom priznanju, sa svojim ocem razgovarao samo pet puta. Sa ocem, čija se politička karijera završila neslavno, ostrakizmom u kome je u najgorim mukama umro od sifilisa. Pred nama je priča o najplaćenijem reporteru u istoriji engleskog žurnalizma. O mladom Čerčilu, koji je, po Džonsonovim rečima, položio najvažniji novinarski ispit: čitalac mu je bio na prvom mestu. Ovo je priča o hrabrom vojniku i ratnom zarobljeniku. O pustolovu u neprestanoj potrazi za uzbuđenjima i novim horizontima. Ovo jeste i priča o književniku koji nikada nije upisao fakultet, ali je na engleskom jeziku objavio više od Šekspira i Dikensa zajedno i 1953. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Ali „Faktor Čerčil“ je na prvom mestu priča o ratnom lideru i političaru od rase koji je u odsudnim trenucima bio na pravoj strani istorije. Istorije koju je sam pravio.

Kada je 1936. godine Stenli Boldvin sastavljao vladu, primetio je da za Čerčila mora biti mesta na klupi za rezerve – „jer će zemlji ubrzo biti neophodan da bi joj služio kao ratni premijer“. Jedna kratka, i na prvi pogled ne mnogo važna, epizoda možda i ponajbolje dočarava od kakvog materijala je sazdan i čijom rukom iskovan legendarni ratni premijer. Prilikom ronilačke obuke na vojnoj akademiji Sendhrst, koju je upisao tek iz trećeg puta, mladom Čerčilu je sa ruke spao sat koji mu je poklonio otac. Kada mu iz nebrojenih pokušaja nije pošlo za rukom da sa dna ledene i mutne reke izroni dragocenu uspomenu, Čerčil je zajedno sa svojim drugovima pitomcima pregradio reku. Promenivši joj nakratko tok, na dnu presahlog rečnog korita pronašao je očev poklon. Želja da ne razočara oca, kao životni motiv, i herkulovska snaga volje da, prevazišavši poznatog oca, prevaziđe iskonski kompleks, čine osnovne elemente pokretačke sile i čeličnog karaktera junaka Džonsonove knjige.

Popularna predstava o Čerčilu podrazumeva imidž zadrtog konzervativca, nadmenog aristokrate koji je braneći postojeći poredak u stvari branio privilegije stečene rođenjem. Rođenjem u Palati Blenam, toliko raskošnoj i velelepnoj, jedinoj građevini u Engleskoj koja se naziva palatom, a da ne pripada kraljevskoj porodici ili crkvi. Međutim, Džonson nam u svojoj knjizi predstavlja jednog drugog Čerčila. Čerčila arhitektu prvih socijalnih primanja za nezaposlene, tvorca centara za zapošljavanje i autora minimalne zakonom zagarantovane plate za radnike. Iako, po rečima supruge Klementine, nikada nije ušao u autobus, a samo jedanput u londonski metro, Vinston Čerčil je bio rodonačelnik „države blagostanja“. Kako bi došlo do preraspodele nepravedno stečenog bogatstva, zalagao se za uvođenje poreza na nepokretnu imovinu uperenog protiv aristokratije kojoj je i sam pripadao. Da bi protivnicima socijalnih reformi iz 1909. i 1910. godine uzvratio na kritike, zalagao se za ukidanje Doma lordova u kome je sedela nekolicina njegovih bliskih rođaka. Kao ministar unutrašnjih poslova, Čerčil je skraćivao trajanje zatvorskih kazni, a boravak zatvorenika u samici sveo na najmanju moguću meru. Prvi je napravio razliku u statusu između političkih i običnih zatvorenika, i tako uveo praksu koja se zadržala i do današnjih dana. Malo je poznato da se Vinston Čerčil, inače političar koji je komunizam smatrao duhovnom deformacijom i teškom bolešću poput kuge, uporno zalagao za nacionalizaciju železnice. I da je lično zaslužan za spuštanje starosne granice za penziju sa sedamdeset na šezdeset i pet godina. Istorija je, čini se, htela da najveći simbol konzervativne Engleske, rukovođen isključivo državnim razlogom – strahom od komunizma i željom da imperija bude stabilna, bude začetnik socijaldemokratske „države blagostanja“. Nije slučajno da Boris Džonson svog junaka naziva „najprogesivnijim političarem svog vremena“.

Za svog političkog uzora, piše Džonson, Čerčil je od oca nasledio Bendžamina Dizraelija. Toliko je ovaj znameniti državnik i političar iz devetnaestog veka inspirisao Vinstona i njegovog oca Randolfa da mu se u kući Čerčilovih neretko tepalo sa „Dizi, taj stari Jevrejin!“. Sam Čerčil nije mnogo mario za političke partije. Prvi put za narodnog poslanika izabran je 1900. godine kao konzervativac, da bi već na sledećim izborima prešao u redove liberala predvođenih Velšaninom Dejvidom Lojd Džordžom. Jedinim čovekom iz sveta politike koga je ikada poštovao i kome je puštao prednost nad sobom i svojim ličnim ambicijama. „Političke partije su kao konji“, govorio je Čerčil, „biraš ono sedlo koje će te odvesti najdalje i najbrže.“ Čerčilova politička uverenja Boris Džonson naziva poluideologijom – levičarskim konzervativizmom, mešavinom imperijalizma i romantizma na strani radničke klase. Kada je iz Konzervativne stranke prešao u liberale, torijevci su Čerčilu nadenuli nadimak „pacov iz Blenama“. Iako se dve decenije kasnije vratio u staro jato, nikada mu nisu oprostili ovo neverstvo. Današnja ikona Konzervativne stranke, Čerčil je 10. maja 1940. godine, kada je od Čembrlena, popustljivog prema Hitleru, preuzeo vladu, dočekan na nož od strane većine poslanika ove partije. Nazivali su ga pogrdnim imenima: kopiletom i pijancem, izdajnikom i avanturistom, poredili ga sa Hitlerovim pouzdanikom Geringom. U svojoj knjizi pisac ne beži od Čerčilovih mana. Njegov veliki junak pravi samo velike greške. Džonson ih, jednu po jednu, detaljno analizira. Tu su najveći promašaji saveznika u Prvom svetskom ratu – neuspela odbrana Antverpena i tragedija na Galipolju, za koje je, kao prvi lord admiraliteta, direktno odgovoran Vinston Čerčil. Danas je gotovo nezamislivo, zaključuje Džonson, da jedan političar posle tako krupnih propusta ne samo nastavi karijeru već uspe da se popne na najviši tron. Još je manje zamislivo da jedan ministar u ratnoj vladi, kao Vinston Čerčil pod jesen 1915. godine, kako bi okajao svoje grehe, u činu potpukovnika lično preuzme komandu nad pešadijskim bataljonom u rovovima zapadnog fronta. Međutim, kao najveću zabludu u pašićevski dugoj karijeri Vinstona Čerčila, Džonson vidi žestoko, „šovinističko i sebično“, opiranje samostalnosti Indije. Mahatmu Gandija Čerčil je potcenjivački nazivao polugolim fakirom, a o samoj Indiji nije znao mnogo. Džonson zaključuje da je, u slučaju Indije, njegov junak bio na pogrešnoj strani istorije.

Džonson tvrdi da je Čerčil najveći i najiskreniji frankofil među svim premijerima Britanije. Obožavao je Francusku. Njegovi roditelji venčali su se u Parizu. „Francuska je civilizacija“, umeo je često da kaže, i Francuzima na taj način prizna superiornost njihovog načina života. Jedini strani jezik koji je ikada učio bio je francuski. Verovao je u veličinu Francuske i doživeo ogromno razočaranje zbog poniženja koje je u maju 1940. godine pretrpela saveznička francuska vojska. Vojska kojom je nekada komandovao Napoleon, čovek čiju je bistu do kraja života držao na svom radnom stolu. Četiri puta je, rizikujući sopstveni život, u kratkom vremenu od napada Nemačke do njene kapitulacije, odlazio u Francusku kako bi obodrio svoje kolege i francusku javnost da istraju u pružanju otpora Hitleru. Poslednji put 12. juna, kada je, po strahovitoj oluji, preleteo Lamanš. Tada ga je predsednik francuske vlade Pol Rajmon zamolio da „Francusku oslobodi njenih obaveza i dozvoli joj da se preda“. Već 17. juna 1940. godine iz Londona se, preko BBC-jevog svetskog radio-servisa, prvi put oglasio do tada malo poznati brigadni-general Šarl de Gol. Džonson, namerno ili slučajno, ovu epizodu zaobilazi u svojoj knjizi. Autor ovog prikaza neće preterati ako kaže da De Gol i njegova slobodna Francuska najveću zahvalnost duguju Vinstonu Čerčilu.

„Ako ova naša duga ostrvska priča naposletku treba da se okonča, nek se okonča tek kada svaki od nas bude ležao na zemlji, gušeći se u sopstvenoj krvi.“ Ovim rečima je Vinston Čerčil tog 28. maja 1940. godine završio govor kojim je, na najvažnijoj sednici vlade kojoj je predsedavao, kolebljivu i obeskuraženu većinu prelomio na pravu stranu istorije. Istorije koju je sam pravio. Sam protiv svih. Knjiga „Faktor Čerčil“ iz najmanje nekoliko razloga zaslužuje da bude prevedena na srpski jezik. Na prvom mestu to zaslužuje njen glavni junak, koji je u dva navrata u prošlom stoleću bio naš ratni saveznik. To svakako zaslužuje i njen autor, u čijem se nadahnutom pisanju sve vreme prepliću Džonson, novinar i Boris, političar sa najvišim ambicijama. Naposletku, ova knjiga možda posluži kao podstrek njegovim srpskim kolegama da uzmu pero i najširoj publici predstave prijemčivu biografiju nekog od naših slavnih predaka.