Cveće za mrtvu majku

Prikaz me je obradovao, u prvi mah kao suva činjenica: da se o toj knjizi ipak progovorilo. Knjiga je događaj, prvorazredan događaj, ali zasad se o njoj ćutalo u našoj literarnoj takozvanoj javnosti…

Pa ipak, ima jedan rez sumnje u ovoj radosti. Nije li knjiga Grobarova udružena sa ćutanjem samom svojom prirodom? Kada bih morao da kažem o čemu to piše Grobarov, a što se sigurno i u ovome času očekuje od mene, što bi imala da bude moja profesionalna dužnost, ja to verovatno ne bih mogao lako da učinim, možda upravo zbog toga što preko motiva priča Jakova Grobarova, ne dužih od dve-tri stranice, priča u kojima se bol meša sa ironijom, a ironija s melanholijom, duh sa fizičkom patnjom, detinjstvo sa istorijom, istorija sa ludilom, ludilo sa biljem, sa cvećem, koje Grobarov voli, zaista, i sa mravima, koje voli, zavidi im i mrzi ih, što, kažem, preko svih tih motiva ostaje uvek jedna senka, nešto što osnovni njihov smisao pomera, u samome korenu. Jedan grč, ako hoćete, jedna neprozirnost, nešto zaista od ćutanja ili, ako hoćete, od samoga vazduha u kome čovek stoji, diše ga, živi, rascvetava se i truli.

Čudo da se postoji, ali i neka zabuna od tog čuda, i neki napor da se zaista postoji, i dalje, pa čak da se to postojanje osmisli, ali i nesposobnost da se to učini, nesposobnost prilagođavanja koje se, međutim, hoće, to čudo baca ovu svetlost koja podseća na ponekad uskomešane, a ponekad sasvim ukočene, nekakve kristalizacije tajne života, u nama, oko nas. Motivi Jakova Grobarova, ponekad bukvalno feljtonski, svojim stilom, ali ne manje i kao u nekakvom fantazmu nađeni, na samoj granici ludila, ili prožeti željom da se ostavi jedan određeni utisak, da se podrži sopstvena lična mitologija, da se mistificira, to su motivi koji bi bili banalni u rukama jednog pisca, mislim: jednog profesionalnog pisca. I Grobarov je pisac, u izvesnom smislu te reči, i te kako; zna on da postavi motiv, da organizuje priču, na način one vešte feljtonistike u kojoj smo mi, u ovoj kulturi, inače obični brljavci, osnovci-šeprtlje i, kada bi prestao, kojom nesrećom, da bude Grobarov i postao sasvim, i neutešno zauvek, bez nade na ponovno buđenje, pisac, on bi sigurno postao jedan od najveštijih naših feljtonista, u jednom višem smislu te reči. I glumac je Grobarov sem toga, pa i mistifikator par excellence, na način koji neodoljivo podseća na priče lažova po kafanama, na sve one silne „ispovesti“ u kojima, međutim, ako nađete istinu naći ćete je onako kako se nalazi samo pesnička istina, putem deformisanja biografske istine, putem kreacije pesničke, koja polazi od praznine, zapravo od straha: da se ne postoji, da sam prazno u praznom da pričam, zaplićem se u sve moguće svoje mistifikacije, ne bih li nekako sebe ispričao, izmislio kroz priču, stvorio svoju ličnu mitologiju, postao neka vrsta mita.

Imam neodoljiv utisak da ovaj čovek o kome se očigledno više priča nego što se čita ( bar zasad, a neće to dugo potrajati, ne može dugo potrajati), imam utisak da on na neki način, zatečen u svojoj praznini, nekakva neuhvatljiva neodređenost koja odbija imenovanje, ma kakvu definiciju, ime, i nije drugo nego onaj koji, lutajući od mesta do mesta, od priče do priče, po drumovima svog stvarnog, prividno boemskog a suštinski krajnje egzistencijalno-tragičnog hodočašća, hodočasti to ka samome sebi, ka svome imenu, ka svojoj slici. Rodnim imenom Miladin Kovačević, rođen 1. aprila 1938. u Mostaru, on je 1940. izgubio majku, 1941. su mu bacili oca u jamu u Jasenovcu, od 1941. do 1949. živeo je sa maćehom koja je kasnije oslepela, a zatim je vodio život hodočasnika, povremenog pisca feljtona i pesama, lutalice i skitnice koga ni mesto ni građanski poziv ne uspevaju da zadrže, ni na koji način, izgubljenog između reda i nereda. On je sebi samom dao ime Grobarov, što bi, bukvalno govoreći, imalo korenom i zvukom tog imena, da nas podseti na nekoga ko sahranjuje, a ja sam imao prilike da ga ovoga leta sretnem u Herceg Novom na njegovom putu na parastos rođenoj sestri koju je, dok je u selu čuvala ovce, ubio grom. U listu Student, međutim, on je – kažu – dao izjavu kojom se ograđuje od onih što pokušavaju da ga protumače kao hodočasnika, i koji bi nekakvim psihoanalitičkim sredstvima da objasne slučaj koji se zove Jakov Grobarov. Ja verujem da je on u stanju da se istinski pobuni na ovakva tumačenja, valjda u prvom redu zato što u njemu ima nečega izvanredno gospodsvenog, u bukvalnom smislu koji toj reči pridaje jezik ovoga naroda; ovu gospodsvenost Grobarov čak voli i da naglasi, i svesno a možda i nesvesno, pa će tako reći, on koji za sebe u svojoj kratkoj autobiografskoj belešci na kraju ove knjižice da je pijančio, bio u zatvoru, primao kronetal u psihijatrijskoj bolnici, da je spavao po liftovima, parkovima, haustorima, ispod mostova, u kafanama, – reći će, odjednom, i kao s nekakvim izrazom beskrajnog gađenja na licu: da se neobično čudi kako to da i snovi mogu da budu prostački. Jednom je, kaže on u nekoj od svojih priča kojoj sam već zaboravio ime, morao da izađe na ulicu jer su mu se zgadili ti prostački snovi. I, uopšte, ako njegovo pričanje o sebi, u trećem licu, o tome kako su ga šamarali kad su ga našli u tuđem krevetu, ili kako je zatekao samoga sebe kako go leži nasred pijace, jer je potrčao, iz samoga sna, neprobuđen, mrtvoj majci da kupi cveće, ali onako isto nag, onako nužno isto nag kao što je bio nag u utrobi te majke; ako sve to pričanje odjekuje jednim tihim, reskim, ali snažnim zvukom, pa nam može da poremeti malo našu svakodnevnu sigurnost u svakodnevnim našim zakonima, mislim da je to upravo zato što se sva pričanja o ovim poniženjima, najbrutalnijim, mešaju sa humorom, a ovaj humor i tu je, kao i svuda, znak superiornosti, znak toga „gospodstva“ kojim se odlikuje onaj koji je nedostižan sebi, ali koji je nedostižan i drugima, njihovom glasu ili njihovom udarcu.

A, pre svega, ova uslovno nazvana gospodstvenost, koja se humorno-ironično meša sa najporaznijom bedom i porazom, sa totalnom izgubljenošću, jeste gospodstvenost nekoga ko nije sasvim identifikovan sa sobom, koji nije sav u svome telu, u svome imenu, u svojoj priči, koji ostaje, kao neki duh, uvek pomalo izvan sebe, sposoban da se i nad sobom ( a ne samo nad drugima ) uzvisi i da gleda sebe sa strane. Ako tu ima patnje od samonenađenosti, od apstrakcije samoga sebe, pa se čovek Jakov Grobarov oseća, onako kako je ugrađen, odnosno tek jedva naznačen, kao senka, za kojom se vuče neki jecaj pomešan sa smehom, jedna nežnost pomešana sa svirepošću; ako tu ima ove patnje, onda je ona samo provokacija za nalaženje sebe, ili, ako hoćete, za stvaranje sebe. Grobarov je samotvorac. Bez pretka, bukvalno, zahvaljujući istoriji koja može, kao što vidite, da se zove i logor ili jama u Jasenovcu; udruženom saradnjom ove istorije sa čistom nesrećom koja će ga lišiti one žene koju nije prestao da traži – tražeći sebe, pokušavajući da se nađe u svome poreklu nalazeći se u njoj, svojoj majci, svome izvorištu, svome prapočetku – on je osuđen, on je krvavo počašćen da bude svoj sopstveni tvorac, da bude ovaj samotvorni Grobarov a ne Miladin Kovačević. On je osuđen da bude bez prethodnika, da bude na samom svom početku, čak stariji od sebe samoga i kao u narodnim zagonetkama, ovako nesrećom i istorijom zagonetnut, da bude svoj sopstveni sin, otac toga svoga sina, stariji od sebe samog koji je već tu, i koji tek treba iako jeste samoga sebe da rodi.

Ako se on vraća svome prapočetku u molitvama, najčešće prožetim idejom majke, pokušavajući da nađe, ovako, svoje ime, on je još sudbonosnije na tome hodočašću ka svome prapočetku, kao otac samom sebi postojeće-nepostojećem, kada to hodočašće ne uspeva da se kaže apsolutno nikakvim motivom i apsolutno nikakvom idejom, kada je sve u suštom znaku nestvarnosti i nepomirenosti sa njome, kada je sve nepostojanje usred samog postojanja, ne život usred života, možda kao nekakav upaljeni vazduh, kao ona pustinja u glavi o kojoj će on, ovde i onde, promucati ponešto svojim stihovima na samom rubu muzikalnosti kao na samome rubu potpunog ćutanja koje, ma šta mi verovali, zaista ne peva, bar ne peva dovoljno jasno, dovoljno artikulisano za naš sluh. Taj sami trenutak prapočetka koji se traži a ne nalazi, koji se sluti, u krajnjoj svojoj neodredljivosti koja vodi konvulzijama tela i konvulzijama duha, kada sve ovo što jeste i što može da se vidi ( kao telo na primer, njegovo: na pijaci, u kafani, u haustorima ), jeste pravo vreme bez vremena Jakova Grobarova. Ako nas istorija posvećuje u najsuštastvenije slojeve egzistencije, evo kako ona to čini: preko noža, blesnulog u tami istorijskog vremena, Grobarov je, kao preko samog munjevitog zraka jedne svirepe svetlosti, nepojaman samom sebi, s brzinom neodmerljivom, otišao pravo svome prapočetku, onoj praznini. On je, dakle, gospodstven tom svojom osuđenošću na samotvorstvo, pa i na samotumačenje (pa valjda zato ne podnosi ničije tuđe tumačenje, on za koga ne prianja ništa tuđe) gospodstven gospodstvenošću samotvorca, i on je, kao svaki samotvorac, koji tek treba sebe od fiktivnog sebe da ostvari, neprestano na samom svom prapočetku. Baš time, što još nije počeo, što tek treba da počne, što hodočasti za sobom, u njemu je obezbeđen uvek jedan prezir za svako pravilo koje postoji, za svaki, ma koji i ma od koga reda, obrazac, ali time je on upućen i na sve drugo što ovakvu strašnu gordost samostvarajućih a budućih neizbežno krasi, kao prateći atributi: upućen je na nešto detinjasto u sebi što se odlikuje, kao i svaki duh detinjstva, istovremeno i naivnošću, nežnoj samoj po sebi, ali i jednom divljačnošću bez koje nema prave bezazlenosti. Ne može Grobarov, istovremeno beskrajno mlađi nego što jeste i ovako osuđen da pokuša sebe da stvori, dakle, od sebe da bude stariji, ne može on da stane ni u jedan naš obrazac, ni u jedan naš red, i to ne samo obrazac i red socijalnog ponašanja već ni u uobičajene naše psihomentalne strukture: on je detinjasto-nezaštićeno nežan, jer je skroz ogoljen, nezaštićen, bez kože, svakog časa izložen opasnosti da padne na nekoj pijaci, potpuno nag, pod naše noge; ali on je i svirep svojom divljačnošću, onom kojom nam se podsmeva dok pokušavamo da ga spasemo, mi, koji ni sebe nismo spasli, mi, njega – samotvorca: dok leži pod našim nogama, dok se prepušta, sa lukavošću, punim osvetoljublja svog nasilnog infantilizma, da ga mi dižemo, on će nam se rugati, kako je to već opisao u jednoj svojoj priči, on će tim ruganjem da nas čak s pakošću, zlurado, i tim više što mi više budemo hteli da ga spasemo.

Odlomak iz eseja koji je Radomir Konstantinović pročitao na Trećem programu Radio Beograda 13. decembra 1968.