Da budućnost građana ne bude žrtvovana sebičnim interesima pojedinaca

Ukoliko se predstavnici vlasti do oktobra ne odreknu te nedopustive političke i ekonomske moći, odnosno ne usvoje i ne počnu sa primenom gore navedenog zakonskog okvira, Evropska komisija neće u svom izveštaju o napretku Srbije u evropskim integracijama preporučiti Srbiju za sticanje statusa kandidata u decembru ove godine. To znači da će budućnost građana biti žrtvovana sebičnim interesima pojedinaca i da će još minimum godinu i po dana čekati na novu priliku da zakorače u doba podnošljivijih materijalnih uslova života. Kako u tom kontekstu tumačiti turbulencije unutar vladajuće koalicije?

Prema rečima Milice Delević, direktorke vladine Kancelarije za evropske integracije, ukoliko politička nestabilnost i loši odnosi u vladajućoj koaliciji potraju, biće ugrožen zvanično utvrđeni strateški cilj Srbije – sticanje statusa kandidata za članstvo u EU do kraja ove godine. Predsednik skupštinskog Odbora za evrointegracije i član Saveta za evropske integracije Vlade Srbije Laslo Varga upozorava da bi ceo proces mogao biti pomeren za čitavih godinu dana, dakle kraj 2012, ako ne i za kasnije, s obzirom na to da bi na jesen te godine u punom jeku trebalo da se odvija kampanja za nove predsedničke izbore. Delevićeva napominje da reforme predviđene Akcionim planom, koje je neophodno sprovesti do jeseni ove godine, kako bi nas EK u oktobarskom izveštaju o napretku za 2011. ocenila pozitivno i time preporučila za dobijanje statusa kandidata u decembru, zahtevaju politički dogovor. „Ako ne o sadržaju tih reformi, onda bar o dinamici i načinu sprovođenja. Dakle, reč je o političkim odlukama. Imajući u vidu aktuelnu političku nestabilnost, dovodi se u pitanje da li će se taj cilj ispuniti“, ocenjuje ona.

Direktorka vladine kancelarije apeluje na svest o činjenici da „ono što sada radimo i što ćemo raditi u narednom periodu ulazi u taj izveštaj, koji bi trebalo da bude uvod u zvaničnu odluku Evropskog saveta za sticanje statusa kandidata, što bi trebalo da se desi u decembru. Važno je istaći da je ovde reč o reformama koje smo mi zaista u stanju da ispunimo u tom roku. Pitanje je, međutim, da li će se to i dogoditi“, zaključuje Delević.

Prema rečima Lasla Varge, raskol u vladajućoj koaliciji je „nešto najgore što se moglo dogoditi s aspekta daljeg napredovanja zemlje ka članstvu u EU“. On napominje da su tehnička pitanja u procesu integracije uvek brže i lakše rešavana od političkih. „Kada toj činjenici dodate trenutnu turbulenciju unutar vladajuće koalicije koja je izazvala ozbiljnu političku nestabilnost, jasno je šta se može očekivati prilikom sprovođenja reformi, čije je uporište u političkim dogovorima. Težak pesimizam preovladava nad odgovorom na pitanje kako se politička kriza odražava na evropske integracije zemlje“, ističe Varga za Plave strane.

„Kad je reč o samoj kandidaturi za članstvo i odobravanju takvog statusa od institucija EU, treba imati u vidu da je to ipak na kraju politička odluka, i da zato ne zavisi sve samo od stvarnog učinka vlade na ispunjavanju zacrtanih zadataka. Međutim, šta god da Brisel i zemlje članice odluče, ostaje činjenica da će bez ostvarivanja tih zadataka stvari sa kandidaturom ići znatno teže. Na kraju krajeva, pošto je i naša vlada to i formalno usvojila kao svoje zadatke i postavila rokove, svako odstupanje bi bilo dokaz o neozbiljnosti, vodilo bi gubitku poverenja i još strožem spoljnom nadzoru“, ocenjuje za Plave strane Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbije.

Kao glavni razlog za odugovlačenje on navodi osetljivost nekih pitanja u smislu da mogu da stvore probleme u načinu vladanja zemljom. „Uzmite, na primer, blanko-ostavke: to su i dosad bili u suštini bezvredni papiri i u praksi je samo od stava administrativnog odbora Narodne skupštine zavisilo hoće li im se pridati važnost ili ne. Sada, kad se pojavio EU zadatak da se one ‘ukinu ‘, politička elita se našla na muci – kako ukinuti nešto što ni inače pravno ne postoji. Čini mi se da su krenuli logičkim putem, makar prema onom što je objavljeno u medijima, i da će biti uređen način podnošenja ostavki, što je zaista falilo u zakonu dosad. Onda je od predstavnika EU stiglo jasno upozorenje da treba ukinuti i mogućnost da partije određuju ko će sa njihove liste zauzeti mesto u skupštini nakon izbora, i da to treba da se zna odmah nakon utvrđivanja rezultata. Ta primedba, iako u stvari nema veze sa blanko-ostavkama takođe je korisna. „Zapanjen sam da to već odavno nije učinjeno, da je to trebalo da nam neki Evropljanin kaže, kad je naš Ustavni sud još odavno proglasio neustavnom sličnu odredbu u Zakonu o lokalnim izborima“, ističe Nenadić.

On napominje da je već sedam godina na snazi prilično strog zakon o finansiranju stranaka, samo što se ne primenjuje. „Ono što stvara nesigurnost kod političke elite jeste pitanje da li će se novi zakon zaista primenjivati, hoće li Agencija za borbu protiv korupcije, kada izveštaji budu podneti, proveriti tačnost svakog navedenog podatka, i još važnije, hoće li proveravati šta je još u kampanji bilo od aktivnosti koje iziskuju velike troškove, a nije prijavljeno. Dakle, tu će se stranke naći na neispitanom terenu – ako se budu ponašale po zakonu, hoće li njihovi takmaci, koji budu kršili pravila biti otkriveni i kažnjeni? A ako budu kažnjeni, hoće li ispravnima ostati ikakva uteha od toga, kad su kazne za prekršaje novčane, a njihovim protivnicima, koji dobiju mandate uz pomoć skupe kampanje finansirane iz sumnjivih izvora, takav politički dobitak ostaje netaknut“, upozorava Nenadić.

On izražava uverenost da će novi zakon o finansiranju stranaka biti uskoro usvojen. „Međutim, to neće biti nikakav dokaz da je problem netransparentnih tokova novca u politici zaista i rešen. Konkretna i detaljna kontrola nakon prvih održanih izbora ili prvog ciklusa podnošenja godišnjih izveštaja stranaka, kao i pokretanje postupaka protiv svih prekršilaca tek bi bio valjan dokaz da se nešto stvarno menja na ovom polju. Nadam se da će i EK biti takvog mišljenja i da će pratiti primenu propisa, kao što je i dosad ponekad činila“, naglašava sagovornik Plavih strana.

Prema njegovim rečima, reforme u političkoj sferi koje idu u pravcu veće javne odgovornosti svakako u startu ne mogu biti popularne među političarima. „To je u ljudskoj prirodi – niko ne voli da ga kontrolišu, čak i kad nema šta da krije. Međutim, na duži rok, uspostavljanje verodostojnog mehanizma kontrole upravo bi političkoj eliti išlo u korist. Već godinama istraživanja javnog mnenja pokazuju veliki animozitet prema političkim partijama (ne samo vladajućim, već partijama kao grupaciji). Jedan od načina da se ta slika preokrene je upravo kažnjavanje krivih i izdvajanje nevinih iz opšte kaljuge optužbi“, zaključuje Nenadić.

„Politička i ekonomska elita u Srbiji je, po mom mišljenju, pokvarena“, smatra Vladimir Pavićević, predavač na beogradskom Fakultetu političkih nauka. „Oni koji čine bilo jednu bilo drugu, usmereni su ka ostvarenju svojih i interesa najužeg kruga ljudi oko njih. Oni su uvezani u interesnu grupu i taj spoj je proizveo zacementiranu monopolizovanost tržišta. S druge strane, političari su zarobili javna preduzeća, ona su postala ispostave političkih stranaka i izvor njihovog finansiranja. Otud nije ni čudo što je u Srbiji korupcija endemska, a što ovu boleštinu prati sve niži standard života građana. Pokvarenost elite, između ostalih stvari, sprečava ozbiljne reformske zahvate i transformaciju Srbije u efikasnu, uređenu i predvidivu državu“, naglašava Pavićević.

On upućuje na zaključak o liderima dve najveće stranke u Srbiji. „Obojica nastoje da predstave sebe kao ljubitelje ali i ljubimce Evrope, a istovremeno verodostojne zastupnike nacionalne ideje i nacionalnih interesa, i to prema shvatanjima devetnaestog veka. Jasno je da, ako iz ove priče izuzmemo stranke ekstrema, jer zaslužuju naročitu analizu, predstavnici stranaka na vlasti kao i onih u opoziciji posmatraju proces evropske integracije kao priliku da se obezbedi dodatni lični ili stranački ćar. To je razlog zbog kojeg skoro da ne postoji politički akter u Srbiji koji neće pokušati da se okiti evropskim bojama. Problem nastaje u trenutku suočavanja ovakve, kvarne, elite i vrednosti i standarda koje nosi evropska integracija. Zadržavanje na deklarativnom, ali i izostanak pomaka u suštinskom opredeljenju za Evropu postaje očigledno svaki put kad se pojavi pitanje pokušaja reforme neke oblasti ili rešavanja određenog problema. Primera za to je mnogo, i što je naročito zanimljivo, tiču se i ovih deset uslova za nastavak evropske integracije Srbije, pomenuo bih dva najvažnija – saradnja sa Hagom i reforma pravosuđa. Zato nam elita Evropu i donosi na kašičicu, jer bi se veća ‘količina’ Evrope pretvorila u opasnost“, upozorava Pavićević.

Sagovornik Plavih strana ukazuje na „magiju koja stranku smenjenog potpredsednika Vlade i dalje čuva u Vladi“. „Kako je moguće da smenjeni potpredsednik ovako ponižen pređe u poslaničku stolicu. Ne može biti odgovornosti u pokvarenoj eliti. Za razliku od uobičajenih shvatanja prema kojima elita treba da vodi napred, da se suočava sa izazovima i rešava probleme, u Srbiji se delanje elite, nažalost, svodi na marketinško shvatanje politike – razumevanje politike kao izgradnje imidža i ništa više od toga“, zaključuje Vladimir Pavićević.

Nikola Jovanović, direktor Centra za novu politiku, ističe za Plave strane da je proces evropskih integracija postao jedan od trajnih stubova spoljne i unutrašnje politike, tako da će svaka politička opcija koja ne bude dorasla ovom izazovu biti kažnjena. „Nakon što je Vlada na sopstvenu inicijativu usvojila Akcioni plan za dobijanje statusa kandidata i objavila odgovore na Upitnik, proces je postao toliko javan da bi cena njegovog sabotiranja bila previsoka. Naravno da ispunjavanje svih smernica (benchmarks) za dobijanje statusa kandidata ne odgovara podjednako svima, budući da se radi o značajnim korekcijama postojeće prakse i načina vođenja politike, ali je zato uloga javnosti i stručne zajednice utoliko bitnija, kako nikome ne bi padalo na pamet da trguje na štetu interesa društva u celini“, ističe Jovanović.

On upozorava da ukoliko EK ne preporuči davanje statusa kandidata Srbiji, u svom mišljenju u oktobru ona će navesti kriterijume koji se moraju ispuniti kako bi se mišljenje promenilo. „Imajući u vidu izborni ciklus u Srbiji, to bi značilo kašnjenje od minimum godinu dana. Vlada ima oko šest meseci da u periodu od početka marta do početka septembra ipak napravi konkretne rezultate kojima će moći da se pohvali i opravda svoj opstanak i u četvrtoj godini mandata“, zaključuje Nikola Jovanović.